Приповетке / Вељко Петровић

158 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

До Бицана их је шибала нека чудна студена киша. Засипа и реже по лицу и на мах се смрзава на оделу и по путу, те се једва крећу у укоченим капутима који шуште и по клизавом, ушиљено стврднутом блату. Као неке патетичне кулисе дижу се зидине недовршене или порушене турске касарне, око које су се сјатили наши војници и аустријски заробљеници као покисли гавранови. Бију се и руже за једно прозорско удубљење, а када Вујовићеви промакоше мимо њих, захори се гротескан кикот:

— Куд вуцарате ову мрцину! Зар и тај бежи испред смрти 2 Хеј, чичо, чичо, не утече, хеј матора будало, ено је, уфатила ти се кљусини за реп!

— језик за зубе, животиње једне! — бљуну из директора жуч, које је и иначе био пун.

— Пусти војнике, можда људи имају и право!

Те ноћи, сушећи се у једној стаји без прозора, гушећи се оддима и полежући на лактове да им не би очи искапале, Вујовићка напослетку баци мужу у лице:

— Овако даље не иде, сем ако хоћеш да и ову децу изгубиш, ту негде, у овом проклетом камењару.

— још да издржимо до Дебра, до прве вароши, па онда Бог нека нам суди! |

(Стари је, на изглед, целог пута ћутао. Нити се тужио, нити је ишта тражио. Комад проје и чашу "чаја, кад му пруже, он стидљиво прими; где га положе он прилегне, уздржава и уздахе и шапат, не миче се.

До Васјата их је опет гонила ледена киша.

Ту, под брдом, прибила се гомила избеглица пуштајући да их скупљени Арнаути уцењују. Не и то само неколицина који се цењкају за комад пројеи једно место под кровом тражећи само сребро и ту и ту кошуљу, док остали, с прстима у оклембешеним чакширама, само посматрају беду, згледају се, мрдају главама на српска питања, али, не смеју се.

Срећом један омањи, вижљасти Арнаутин од четрдесет година, угледавши слепа старца у белој бради кога деца подржавају на коњу, сам прискочи одгурну ћебе са деде па се окрете деци.