Приповетке / Вељко Петровић

166 ВЕЉКО ПЕТРОВИЂ

до Платичева. Ту су нас запиткивали сапутници: да. ли смо већ пролазиле овуда и, уопште, да ли смо већ кадгод биле у „ратној зони“, па су нас опомињали да добро отворимо очи, јер ћемо имати шта да видимо. Кад престанемо слушати разговоре сапутника и кад, на тренут, заборавим на своју муку и на незгоде путовања, и кад окренем леђа изрганом купеу и загледам се напоље, заборавим да је рат, да смо у трећој години његовој. Под дивним, ведрим, јулским даном спокојством одише зелени равни Срем... На мене брда и планине чине утисак вечите бодрости. Планине су и у ноћи устремљене и агилне, као да се стално пропињу, те завитлавају собом и путникову мисао кад би она иначе хтела да полегне. Равница је за мене, да тако кажем, и много земскија и много умирљивија. Она има нечег од мирног преживања крупне рогате стоке и нечег од полусвесног задовољства тешке жене. То тихо, нечујно дозревање уљуљкује и путника у стара пантеистичка осећања, у непроизвољна, једва свесна размишљања, о животу __ који се подноси и о смрти против које би се узалуд роптало... Мењају се редом гајеви, поља, њиве и мочвари, али све је то обливено једним тоном, златнозеленим, бојом живота и плодности, тако супротном. црној, пурпурној и бледо-сивој боји борбе, убијања и разоравања... Село Платичево лежи с леве стране железничке пруге. Сунце је већ почело да клизи низ десну косу _ глаткога неба, и у његовом руменом жару још више одудараху опаљене, црне зидине од зелених воћки. Мени се одавде чинило да је цело село погорело,. толико је тих пустих, обнажених димњака и угљених балвана. У том бујном животу, свуд унаоколо, ово згариште је личило мртвацу на сватовској софри. Обле и лелујаве, јасне и бухавне линије и масе живих. дудова, шљивика и липа готово апстрактни, лудо неправилни и искршени потези и силуете порушених, исхерених, опустелих људских огњишта стварали су контраст који буни, који вређа, који изазива... Си-