Приповетке / Вељко Петровић

24 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

је руку опустила, а десна је лежала на инструменту, с прстима утиснутим у дирке, из којих није звучао глас. Крај ње, сасвим близу, седео је жупанијски перовођа без плате Кезмарски и причао, ћеретао и смејао се. Она му је слушала глас, јер је имао угодно меко грло, али речи није запажала, јер је он само парафразирао, и то незнам по који пут, своја „епикурејска“ начела. Она је пазила кроз полу отворена врата трапезарије, како јој матери инжињер Халас љуби руке од прстију па све до рамена, нашто се она смеје и удара га лако по образу.

— Како је све то досадно и како да се матери још то све није досадило! Њу све то, ни то играње речи и ватре, ни то трење и извијање, више не дражи, као ни они бомбони од чоколаде. Она је кадгод крадом гутала рум, а годило јој је кад је оно пали у грлу а очи јој засузе од жестине. Она бе отићи у свет са неким, да ће сви зинути од чуда,

Кезмарски је баш тумачио како женска нога мора бити доле танка као у кошуте а навише као шампањска боца, и већ израчунао, колико ће реченица рећи и онда,прићи хромој Флори, сирочету са сигурних триста тисућа круна.

Кезмарски, пошто је расковао десет хиљада форината на девојке, на скромни, мађарски фербл и на „господско пиће“, најзад, упућен од веровника, свом својом елеганцијом и речитошћу „бацио се“ на богату сироту. Трошио је меницу за меницом на цвеће, шећер и свирке под прозорима, у уверењу, да ће му ова хазардна игра „упалити“, и да ће „шпренговати банку“. И тутори и сопствени разум предо-

чили су девојци праве разлоге „феш-Белиног“ одушевљења. Она је знала да-се он из дана у дан вежба, у мачевењу, у упознавању карата по пипању, у отменом преламању слова „р“, у грицкању црних, као живица потсечених, бркова и у неговању свога девојачки руменог лица, (а кажу: свежим говеђим шницлама) узалуд; њена младост је силом хтела да се заглуши и да поверује у могућност љубави

због ње саме.