Приповетке / Вељко Петровић

ЏАФЕР-БЕГ РИЗВАНПАШИЋ 69

И нехотице заклапам очи, као да ме савлађује сан, и видим шарену дугу дуж неба, а по њој, на запењеним парипима, црни коњаници, у бурнусима белим као снег, разгорених очију, у једној руци криве, плаве ђорде, а у другој коњски репови са сребрним полумесецима; место седала, пантерске коже, а на големим чалмама крупни алемови севају и трепере челенке. Они јуре, стојећи у зенгијама, мршави, бледи и халачући...

И ја одједном осећам у себи душу потлаченог ђаура од пре три стотине година, када је оно падишах био најсилнији и освајао цели свет за вечита времена. Он стоји погружен на истом овом месту, без искре наде на повратак слободе, и слуша мујезина, чији опијени глас разноси широм свесна и немилосрдна, триумфална сила, и улива страх и крваву мржњу у рајине колибе, као рика лава у Сахари у пренута стада. И он очајно заклапа шакама уши своје...

·И док са свију страна продиру у ноћ, као шиљате и бритке џиде, гласови невидљивих мујезина, ја пи нехотице стежем срце и стискам вилице.

„..Блага и грађанска светлост петролеја ме трезни. Смешећи се свлачим капут, и почињем да разумем мога Џафер-бега; његове пријатеље Србе и

његов чудни проблем. 1912.