Приповетке / Вељко Петровић

ЈАНОШ И МАЦКО 95

и пољара, па и око кључара и кухарице, споречкају сваке недеље по неколико пута, пустивши сав бес да протече друмом и потоком гласно и бестидно, па се онда и опет мире, заверавају и даље газе своје задате речи; све ћудљиво, нерасудно, као што су и фрушкогорски потоци, што час набујају, час усахну, час се.замуте, час пробистре. милећи, промећући се, шумећи и шапућући: те нагонске, распуштене природе нису могле трпети међу собом спокојног и ћутљивог, риђег иноверца. То су биле разголићене душе, које су себи међусобно поцепале кошуље са прсију. Оне нису могле ни један тајни младеж свој сачувати испред туђих очију, зато их је узнемиравао, вређао и бунио тај одрпанац што пролази као поред каменитих ступова и не налази за потребно да се загледа у њих ни да гласно искаже шта мисли и шта осећа. Одакле је, како је проживео досад, зашто не пије, кога воли, кога мрзи и бар то шта радо једе 2 |

(Он ради, улази, одлази и без престанка ћути: дакле хоће да их презре и да изгледа бољи од њих.

Алекса је тврдио да је Јанош сигурно пијаница само се сад претвара. Он ће њега већ довести једном у доњу кућу трештена пијана. Онда бе му се одрешити језик, биће пуна кућа кикотања. И зато је вазда кад би ишао по вино, звекетао подрумским кључевима поред Јаношевих ушију, зивкао га, намигујући и хвалећи — само једну! — чашицу ризлинга, и уз то, цврктањем усана и језика, и гладећи се по трбуху, мамио га у подрум.

Јанош би тада поцрвенео као буран, окренуо би главу и запитао: кад треба звонити на часове и треба ли кандила чистити прахом од креде2

Кухарица га је једно јутро дочекала са, лих за њега, печеном џЏигерицом, облећући га као владику, пажљиво да се Јанош застидео и није могао да жваће и гута него је непрестано пијуцкао воду, мада није био жедан. Госпоја Перса му је причала, бираним речима и плачевно отменим, афектованим гласом малограђанских, ушеширених мајсторица о. своме