Приповетке / Григорије Божовић

102 ГР. БОЖОВИЋ

је цибати по ваздуху да види њену виткост. Опроба грубим палцем њену бриткост, загледа балчак и задовољно узвикну: -

— Е, силнога челика, ефендија! Пламен, а не сабља!..

— Пламен, бре коџабаша, но шта ти мислиш 2!. Димишћија!.. Не носе Турци гвожђе, но огањ...

— Виђу, светога ми! Добра би рука и дуб с њоме пресјекла... Хе, што би била пуста за... — па застаде у речи, узе сабљу у обе руке и поче је превијати преко уздигла колена, да се коначно увери колико је витка, јер тако сељаци увек пробају бритки челик кад купују косе. И све јаче хвалећи огњени челик и узвикујући да није ни чудо што је цар силан кад има овако наоружане чиновнике, кнез намерно запе и трес!.. Сабља се преби на двоје као крто дрво. Аге прснуше у грохотан смех, а он сасвим 03биљно погледа једну половину, па другу у другој руци и ђаволски махну главом:

— Ето шта би, драги ефендија!.. Узми и носи у Вучитрн, те гради женама српове. То ће ти бити боље но што пријетиш по Колашину. То ти је. од мене, у здравље вучитрнских агалара!..

Ови се поново у грохот насмејаше и с презрењем погледаше капетана, док се овај не сети шта све ово значи, па немоћно и клецајући пође низа стује. Једва седе на коња и окрену низа село, кроз гомиле Брњачана, који му се до појаса клањаху као да им је сасвим опростио све дугове.

— Ефендија! — викну му кнез с чардака. — Не узимљи те људе на врат да се потуцају по помрчини ноћас, но сврати на конак у Чечево, а сјутра граби прије сунца за Вучитрн... И једно и друго неће ти бити рђаво, у здравље вучитрнских првиша!..