Приповетке / Григорије Божовић

104 ГР. БОЖОВИЋ

великим чалмама и исколачених очију, ова Колашин„чад као да увераваху једно друго како ће покољ можда још сутра у зору почети. Њихове се очи и даље напрежу кроз провидну таму испод које се стере равно Косово, које одмах нагони самообману да заигра као некад бојни хатови по његовим разбојиштима. Чини се чобанима као да чују агаренски халаук, анадолску писку и борије, виде у претходници пијане крваве делије на сурим бедевијама, а за њима сву страшну Турћију по врстама својих разних грдних милета и грозних табора. Газе крваво родно поље арнаутске нишанџије као зечеви; нижу се за њима у фустанелама накинђурене Тоске као паунови; не гледајући наступају са голим голеницама високи и кракати Зејбеци; за њима кршни Лази са кожним до чланака увијанкама као срелњевековни џелати. по шесторица у редовима са халебардама на раменима; крајем поља испод Чичавице и покрај Самодреже поскакују на облим коњићима мрки Курди под шубарама и око грла обешеним шишанама, увијеним у навоштено платно да им не закисну, а средидином гордо језди грозни паша, окружен свакојаком Туком и Манџуком, каква ни Лазару није изишла у сусрет. И све се то, човече, подигло да прегази Колашин, да га покоље, јер он нешто грдно смета Отмановићу у Стамболу. Чобани се сасвим збију, постану једно, претворе се у једне очи и заогрну једном маштом, па да ли од страха или од некога необјашњивога јуначења опале пут Косова своје пиштоље и кликну не као песму, но као побожни над;

Угриј, сунце, да сагријем руке, Да поћерам по Косову Турке!..

При оваквим трабуњањима жена и деце дочекао је колашински кнез навечерје свога крснога имена. Он није знао шта се све прича, како жене и у његовој кући заиста очекују некакав покољ, а деца се на игри јуначе и прсе да се више не ваља бојати, али му је било познато да глава коју носи већ ода_вно није његова. Мужеван то сељак беше и није