Приповетке / Григорије Божовић

ЗЛАТЕ ИЗ СЛАТИНЕ.

Некако, пошто се прилично стишала Маћедонска Буна, а бедни сељак почео се враћати на црно згариште своје, Злате из Слатине иђаше кривудавом улицом с оне стране Драгора кроз Јени Махалу пред једним бугарским терористом, који га са тврдо шчепавим и згодно прикривеним бровнингом не испушташе из очију. Злате бејаше дошао у Битољ да од власти узме допуст за отварање српске школе у својем селу, и кад се враћао у Вински Хан, где беше на боравишту, срете га овај стежени момчић, који му у име бугарске организације револвером нареди да пође за њим. Будући сам без оружја, а не видећи никога од стражара, он се покори, више у жељи да види какво га чудо још може снаћи овде у граду, где је вилајетска власт и огромна војска.

У белој поречкој долами, крупан, отворена израза и непомућене мирноће, која се може видети само у крепкијега представника словенскога, он одмерено корачаше напред, питајући се да ли га је страх од бугарске организације и овога Прилепчанца у затворено-црвеним бечвама и копорану, који је, види се, без шале стегао десницом свој бровнинг у појасу. МИ чињаше му се да овога сад не може бити. Јер он зна само за један страх — онај с којим га мајка у Поречу донела на божје видело: може се уплашити само од Турчина, чија је сила свукуд унаоколо, но никад од својега брата, од хришћанина, па постао он и Татарином, ако хоће, а не само Бугарином. Могу га глобити, мучити, тући па и убити, али је уверен да сасвим без тога страха може отићи