Приповетке / Григорије Божовић

БИТОЉСКИ БОГАЉИ 17

готово парадним кораком, као гардиски официр. Скут од капутића помакао руком назад, те му о лево бедро виси мали кавкаски булат са читавом гомилом разних ситнурија и знакова. Ту су некакви урочци, изукрштане сабљице, сребрним верижицама увезане, лобања с голенима, прстенови, крстови измешани као на одећи великих схимника, звездице и медаљони, те ниси кадар разабрати да ли су то хералдички знаци његова дома, или символи мистичара и слободнога зидара.

Унаточ својој страховитој мршавости и овешталости одела, он те силно привлачи. С лица му бије загонетност танана лудила, а цело тело представља још сачуване развалине некад збиља господски сложена човека, умнога и образованога, правога Европљанина. И од свега тога остала је само сенка, која у битољским знаменитостима заузима прво место.

Жалосна је његова историја.

Донгар је пореклом Цинцарин, и у Битољу има родбину. Стриц му је отишао на печалбу у Бесарабију, где се доста обогатио, па га је узео к себи и, изгледа, прилично школовао. После је Јевангелије ступио у војску, у неки коњички пук руски, где је дотерао до капетанскога чина. Са руским официрима био је и у рату у Бугарској. И кад је био у јеку младости, њему се у Русији догодило нешто страшно: он је због тога полудео и послан је овамо, не као Јевангелије Донгар, него као Књаз Донгар, прави и непосредни потомак Александра Маћедонскога...

Тако људи причају. Међутим његова казивања више су но фантастична, онаква, до којих само долази снажна уобразиља манијака и лудака. Он прича овако. Служећи у лајб-гарди, он је врло брзо успео да се истакне и буде запажен; живо радећи по свршетку Николајевске Академије Генералнога Штаба (!) он је први поднео цару Александру план за даљно-источна освајања и сибирску железницу. Леп пријем ових нацрта, као и многобројни одзиви, учинише те он ускоро поднесе цару и друге за уређење орону-

лих руских финансија, које му доцнаје украде Вите, 2