Приповетке / Григорије Божовић

БИТОЉСКИ БОГАЉИ 25

таше зубима, говораше некако прикљештено: „нда, нда.“ Врло често, протураше своје прсте кроз неуредне власи, махаше главом, жмураше и трзаше се као у сну.

Ми платисмо и почесмо да се спремамо за. полазак, желећи да га већ оставимо на миру, али он подиже главу. Лице му беше све у грчевима, позеленило од неких унутарњих мука, а очи пророчки бљеште. Он дубоко уздахну, па тако лупи песницом о сто да чаше са звеком полетеше на -под. Одмах се усправи, држећи стиснуту песницу на столу и мрачно гледајући у угао од тавана. Као Дон-Кихот, кад је држао придике својему славному оруженосцу Санчу Панси, громовито отпоче: Е

_- — Јаћу прекратити овај ужасан положај — гововораше чисто руски, — мојом снагом и мојим мачем, тако ми славне успомене мојега великога претка! Ја сам дужан умрети не као луди Јевангелије, за кога још мисле да је Цинцарин, него као Књаз Јевангелије Николајевич Донгар-Маћедонски. Ја хоћу.,. А кад ја хоћу, неминовно ће бити то што ја желим. Јер имам стрпљења колико Христос, а јачине духа колико Наполеон... Код мене је све готово, добро промишљено и утврђено. То је план, а не шала. Све моје непријатеље стрћу с лица земљина и расејаћу их у ветар као прах. Показаћу им место њихово. Затутњеће овуда копите мојега бојнога коња као некада Букефалоса мојега великога родоначелника. Но, најпре као каваљерима обраћам се вама, господо: да ми на поштену реч човека плаве крви позајмите мало новаца да одем до Петрограда, где ћу узети своје грамате и новце, па да дођем овамо и поживим као прави књаз и вратим се у своја историска права. Задужићете не мене лично колико историју. Ваша услуга остаће записана на вечита времена као дело великодушности и дубоке увиђавности. А за услугу вратићу вам још већом. Нећете се кајати. Јер ћу подићи заставу вашу високо на страх врагам вашим, И... -

Ми поустајасмо и пођосмо. Тешко беше већ из-