Приповетке / Григорије Божовић

РОЂАК 29

тукли око Гусиња и усред Берана, да би осветили своје. Нарочито су се крвили због испаша по Врмошу и Мокри. Зато су јако кивни на Поповиће у Кучима и Доње Васојевиће.

— Зато пре неколико дана лично пођох на границу. Да причекам кога од виђенијих. Којега од Сајичића, Војводића, Вуковића или Новаковића. Кога од Поповића или Дрекаловића...

— Кога, когаг — прекиде га на српском потпуковник Ганић-бег, заповедник призренске жандармерије, који дотле играше таблу и не обраћаше пажњу на њега као човек који је унапред видео ко је и што ће причати.

Ганић припадаше гласитој беговској породици из околине Бијела Поља, која је крајини дала више диздара и много кајмекама Колашину, Вранешу, Беранима и Рожају. Премештен је био у Призрен зато“ што Турцима није био довољно Турчин, јер је по предањима своје куће са чивчијама лепо живео, рођакао се са неким Колашинцима и свима Кучима, светећи своје чивчије као и саме Ганиће. Бези из Бихора и Шаховића почели су га опадати како је већ готово прави Влах и како више воли једнога Ровчанина но стотину Каљића или Мушовића. С тога је од обичнога граничарскога официра постао потпуковник и доведен у Призрен да мало осети за турско царство и његов дин. Иако му међу призренским одличницима не беше рђаво, опет је туговао за сво_јим завичајем, као да је на његовим дивљим суватима цветао питоми Мисир. За њега је овде била туђина, све Тука и Манџука, а велика брда тако далека и своја, какав Лазар Башовић мио и близак као и рођени му брат Мурат-бег, кајмекам у Беранима. За њега је био прави празник ако би тржишнога дана срео у чаршији какву пештерску чалму или каквога бихорскога кириџију. Родна груда га је вукла као и свакога неистрошенога горштака.

— Кога било, ефендија, од виђенијих Васојевића или Куча, на пример којега рођака Панта Цемова или Марк-Миљана ...