Приповетке / Григорије Божовић

34 ГР, БОЖОВИЋ

— Симо синко, бољко материна!..

Тешка је судбина ове жене и њене велике породице. Њихова је задруга била прва у Броду, у Гори. Кад су Горане насилно почели турчити, погинуо је њен муж и њен девер, чувене горанске Баје, а други се девер потурчио пошто је добио обећање да ће му свеколико имање остати. Кад је пак Смиљана са јетрвом покупила децу да бежи за Призрен, потурчени девер укрио јој сина Симу, насилно га потурчио и наденуо му име Синан син Мухамедов. Но да му не би дао ништа од имања, после краћега времена упутио га у Призрен неком бегу у конак, да му и душу добро превере. Отимао се донекле Сима и све се надао да ће доћи ослобођење, па ће и он слободно прхнути као пиле са гране, неокужен но потпуно чист. Али је и надање све више слабило. Турци царују све силније, нико им ништа не може, те он осети како ће једнога дана, буди Бог с нама, постати прави Турчин као да је рођен у Анадолу, каошто је постао његов братучед Суљко Капетан и многи други Брођани. Гледајући по граду непотурчену браћу и рођаке, он стаде све више да пати и да се стиди од ове несреће што га је снашла. И у тој тешкој неравној борби душевној поклекао је пре неколико година, пропио се и толико изгубио, да га нико од Турака није више примао у кућу. Ишао је улицама као божјак, поцепан и модар у лицу, подадуо од тешкога пића и сав у ранама као да је огубавио. Ни мајку ни браћу није хтео више да види. Браћи је лудо псовао крст и веру „која не чини ни четири циганске паре“, а материне дарове и послатке продавао за ракију, вазда за ракију. Ишао је од крчме до друге, просио и изнуђавао опако пиће, а кад би се напио пошао би у хан Стефана Дугачкога према Латинској Цркви и лежао у његовој сеници на сену као псето по: неколико дана ни мртав ни жив. Свет се чудио кад би он пијан, тетурајући се хришћанским улицама, загушено певушио сам евоју ваздашњу песму: Е