Приповетке / Григорије Божовић

КАД МРТВИ ПРОЗБОРЕ ...

Већ се пуни други час од ноћи, кад се клањају теравије, нарочита муслиманска молитва, предвиђена за време трајања рамазанскога поста баш у овај час.

Пространа одаја на трећем кату витке куле Биљала Рустема у селу Дечанима пуна је одрасле мушке чељади и позваних гостију из суседства. Они су одгурнули од себе дуванске кутије и дугачке цигарлуке, кавеџија у углу, покрио везеним рупцем кавени прибор и скрајнуо га с извесним поштовањем, да би га опет примакао на службу, чим се молитва заврши. Мало пре тога сви су узели авдес, па клечећи на ·_ коленима уозбиљили се и већ предали једном изразитом расположењу, које код њих претходи мољењу смерном и озбиљном, као да су то светитељи, или у најмању руку сурови испосници. Човек би се готово заклео да су то јагањци божји, најмекши и најпитомији људи, који никад никому ни зла помислили нису, а камоли убијали из зелене мартинке, не зечеве но људе, једновернике и суседе своје, због врло ништавних разлога. А овако: само да стане као прикован од чуда и узвикне — благо овим људима, које вера може да примири и упитоми било и за време молитве, кад Ке већ сутра, можда, опет крваво гледати низ смртоносно модро гвожђе!..

У зачељу у зиду велико огњиште као француски камин: засвођено мраморним ивичњацима, од чега су подигнути и Високи Дечани. Пространу плочу, која је оџаку подлога и на коју је марно изгрнут крупан церови жар, укусно је издубао и уоквирио дебарски каменорезац. Од крајева огњишта по поду