Приповетке / Григорије Божовић

62 ГР. БОЖОВИЋ

— Зовите ми мајку — тихо рече домаћин млађима на дну одаје: — да не погрешим, а она. зна добро...

Кршна старица брзо уђе у одају и побожно клече крај сина, навикнута већ више година да га у оваквим случајевима помаже и поправља. Биљал Рустем настави са још дубљом побожношћу:

— Драгаш Огњен!

— Баш тако! — потврди мајка.

— Како, каког — узврпољено промуца имам.

— Тако је, хоџо: Драгаш Огњен! —- набравши обрве, мукло одговори домаћин.

— Збоет, бре вла! (Не може, брате!) — жалосно прошапута хоџа.

— Боет и може, ем тако ми Бога, ем паша з0тин!.. — грмну Биљал Рустем.

— Али опрости, господару; то вера не даје: каури су то!

— Каури — некаури, Гатари или Манџуке, тек моји су они, дали су ме на овај свет, и ја сам, шућур, у вери... правој, те сам дужан да се за њихову душу молим Богу. А он је један, и све душе иду к њему. Немој ту да ми зановеташ хоџаларске мајсторије, но моли, ако хоћеш да те као псето не избацим сад на улицу и запретим селу да те ико прими у кућу!.. Пази ти њега: „каури!..“ А ти си ми бољи Турчин од мене, рђо варошка!.. Нисам те звао бесплатно, но ћу ти дати већу надницу, него Мула-Зека у Пећи!.. За њих моли Бога дечански игуман, а он: „Кауриг!“ Види будале !.. Мртвило погано: оно ми је, тобож, муслиман најмање од седам стотина година!.. Ако сад дохватим једну држалицу!.. Е, будало!.. Огреши ми душу и иштети ми молитву!.. „Кауриг..“ Иако су: моли за њих, бре, да ти сад не истерам зубе!..

Настаде гробна тишина и највећа незгода. Али мајка тихо шану нешто сину, који махну на скуп руком, да остане како је био, па брзо пређе у задњи део одаје, узе поново авдес душевнога“- очишћења ради, па клече поред имама:

— Драгаш Огњен!