Приповетке / Григорије Божовић

УКЛЕТВА.

Једва дишући од умора, а кроз дебели снег без површице, униђох за њим у чобанску колибу бусачу, подигнуту у чести да се прозеблој чељади нађе у овако невреме какав бејаше тај хладни зимски дан.

Што сам тражио, то сам и нашао. Желео сам да будем у зимском лову са чувеним ловцем, какав је био Вилотије Копиловац, кога дотле нисам ни познавао ни виђао. Казивали су ми да он увек заповеда у сваком великом лову, да је већ стар и да дугу латинку и пећске пиштоље неће да промени ни за брзометно оружје. А причали су да је човек мучан и осорљив, 'особењак и набусита љутица: плане за ситницу на ловца, изружи га да га ни Ибар не може опрати, па избаци из дружине као неку никоговину. При том нимало не гледа на личности. Избруси председника као да је неки пољак, или какав обичан воденичар из Лучке Ријеке, а учитељу помене часловац и најури га низа стране као да му је пристав. Али је вазда сретан ловац, за причу: где рекне да се зверка чека, она туда збиља и удари; камо нареди да се она тражи, ту пси брзо залају. Тек опак је заповедник све дскле на пртини не угледа убијена дивља вепра или полињала медведа.

Лов тога- дана беше заказан по шумама Међе__ђега Потока и хајке упућене са више страна да крену медведе, дивље свиње и срне. При распоређивању заседа мене постави изнад Вучје Косе, рекавши да сам за такву ветрометину као поручен, пошто сам топло одевен и имам добро оружје — срне само преко те преседлине беже за Мокру. У заседи треба