Приповетке / Григорије Божовић

4 ГР. БОЖОВИЋ

А јехудил претвара се да те не види, иако добро зна да сте стари познаници. Крајеви окрпљене антерије мање му одскачу од голеница, гломазне кондуре лакше падају на рупчасти помост. Он устура главу назад, јаче зажмири очима и отеже храпавои једноставно, подељеним на слогове неким особитим гласом, који се од Јеврејина само може чути:

— Ко има ветви-и-и2 — па као јастреб крадимице погледа на врата и прозоре, да ли ће га когод позвати на трговање и продају.

— Да продава ветви-и ",..

Становници чују и познају његов глас, који им је већ одавно дотужио. Нико се не помаља, нико га не зове. Што је старога било за продају, одавно је продато. А он не губећи душевно спокојство, као да му је свеједно хоће ли купити или не, хладнокрвно продужује пут, не престајући храпаво викати:

=— Ко има ветви 7... Да продава:.. ветви,..

И тек кад дође на крај улице, он се окрене назад, мало се замисли, опет опучи напред и подвикује љутито:

— Да продава ветви, да продава — а — а4!..

Стојиш и сређујеш утиске од купца старих дреха, глас којега се већ губи у уличној галами, а ето избија снуждени дрвосек.

Суморан је, безизразан и туп као опаљена ледина. Право оличење словенске мизерије маћедонске. У почађалом кожуху, са повећом прљавом чалмом, од које му позади виси реснати крај, натакао је секиру на руку, па руке прекрштено увукао у рукаве или их спустио на силав. Чудиш се како иде, уморно, тромо и мртво. Као да је желудац камењем напунио. По лицу. расплинут израз потпуно ропско-ушкопљеничке апатије и тупости. Чини ти се да му душа не може разликовати бело од црнога, добро од рђавога, него му је пред очима нека бескрајна магличаста пустош, према којој је такође безгранично равнодушан и непокретан. Ако имаш потребу да ти нацепа дрва, није доста да га зовеш с врата или прозора — ваља да му притрчиш, да га добро дрмнеш за