Приповетке / Григорије Божовић

ЊЕН СУД.

Не зна се управо где је то било: да ли на Копаонику или Бучју у Доњим Васојевићима; да ли на Ибру, у Сјеничком Пољу, или на Рогозну крај Новога Пазара. Прича бруји као снажна песма, као што ветрови по тим брдима разносе своје тајанствене рапсодије. Као да то није било ту скоро, кад је раја упорно клесала у душу незаборав о царству, те опет кнежевала, владала и судила, па се то негде десило: где — не питајте, људи, јер песма не воли да је привезујете за место као бојну бедевију за копље пред чадором...

... Украј села поред реке на рудини главарева кућа на два боја. Зидана од камена, покривена шиндом, те се од арнаутске куле или беговска чардака разликује само по већим прозорима и пространом, ниско ограђеном доксату. Са њега воде лествичне степенице право у двориште у којем је гранати дуб јагрикове врсте и по која воћка. Летње је доба, празник и после подне. Засели људи у зелену лонџу као некад у Равним Котарима: дошао свет кнезу на суд. по правицу. Средину заузео поглавица на обичном дрвеном стоцу са наслоном, на којем су му седели дед и отац, и судили. Столац је од времена потамнио као и двери у оближњој цркви из доба Немањића, а старешина је у првој мужанској снази. Горостасан, господска изгледа, јер га рало није сломило, а бриге још одбија снага и младост. У белој хаљини кроја дебарске доламе, танких наусница, са