Приповетке / Иво Андрић

НОЋ У АЛХАМБРИ.

О нашем покушају да радимо с румунским петролејом и нашем путу у Букурешт не би имало шта да се прича (то је управо једна брука наша), да нисам том приликом поновно срео свог старог друга Николу Крилетића и провео с њим једну бурну ноћ, која је и опет једном у полициске рапорте иностранства унијела неколико наших имена.

На путу од Темишвара према Букурешту се осула пруга, па смо морали мијењати воз и сами преносити пртљаг. Тако смо, умјесто у подне, стигли тек пред вече у Букурешт.

Нема града у који се веселије улази. Улице пуне свијета, јарко освијетљених дућана, кочија и аутомобила. Као свагдје на свијету и овдје се кочијаши довикују и грде. Али су то све неки крупни и весели људи у сомотским кафтанима и високим шубарама, па све раде као у шали.

— Лијево! Куд си заћориор

=— Држ' лијево!

— Лијевево, тикване!

Све иде некако радосно и лако.

Али како смо весело и с много наде ушли у варош, тако смо већ сутрадан у подне отпутовали, неиспавани и огорчени, необављена посла.

То вече су, у хотелу, до иза девет сати трајала узбуђена објашњавања с посредницима и срдлити телефонски разговори са фирмом Симон и друг. Али помогло није ништа: посао је био упропаштен и пут узалудан.

ко десет сати изиђох с Антонеском. Елегантан, мршав, вјечито са моноклом у блиједом липу. он је био зле среће посредник у овом послу. Во-