Приповетке / Иво Андрић

112 ИВО АНДРИЋ

човјек из публике сјео међу црнце па бије маљицама по столици, по пуним и празним флашама.

Крилетић се раширио, запрема пола ложе. На сваком кољену му сједи по једна жена. Огрлиле су га једном руком а другу шире у страну и тако све троје заједно изгледају као неко индијско 6ожанство са много руку, гримаса. Обје жене пјевају из свега грла, свака своју шесму, једна руски а друга маџарски. И Крилетић мора да нешто пјева, јер му се из ознојена и насмијана лица бјеласају зуби, а испод свега хаоса гласова се сваки час разабире његов дубок и пријатан бас.

Изиђох на час. У ходницима студено и полутамно. На столицама куњају гардеробиерке. Мукло и једнолично допире хук и шум, као од слапау даљини. Језа, и осјећај да сад негдје мора да свиће.

А кад се вратих у салу, видим: ситуација се некако измијенила. Кроз дим и прашину назирем, да се око наше средње ложе искупили келнери; видим међу њима ћелавог газду. Чујем испремијешане француске и румуњске ријечи. Коначно видим Крилетића. Без жена. Наслонио главу на длан десне руке а лијевом одмахује. На лицу му увријеђен израз. Очни капци ниско спуштени,

Сви говоре али их Крилетић све прекида и једнако понавља.

— Зар мени воду за виног Мени!

Газда, учтиво савијен над њим, настоји да га умири и нешто увјери али му Крилетић неда да говори:

КЕаеп!... Кеп!... Г'еап паштеПе!

(Све дотле су се у другим ложама још увијек смијали и разговарали, поједини парови играли и музике свирале, али тада Крилетић удари песницом у астал и ђипи у вис. Газда одскочи од њега међу келнере. Зазвечаше карафе и чаше. То као да је био сигнал.

— Удри, адешу! викну онај од Извозне Банке, из лијеве ложе.