Приповетке / Иво Андрић

44. ИВО АНДРИЋ

за пусте снове и лагарије „Лијепи живот“ како га је он знао. Презирао је понизне Јевреје, брадате попове и лукаве фратре, као свијет без части и достојанства. И једном је, послије неке фратарске депутације, рекао свом ћехаји:

—- Кад пропане и потоне сав свијет и све државе, вјеруј, ови ће фратри пливати, као зејтин, по врху.

Он је мрзио сву ту земљу, мрачну и горовиту, с растрганим пејзажом и лудом климом, као и њене становнике, вјечно немирне и завађене, јер му је било одвратно све што је гласно, оштро и неумјерено. Волио је миран рад у колотечини и умјерене сласти и уживања која је обожавао. Покаткад би сву ноћ сањао море, пуно бијелих једара, а сутра би онда двоструко мрзио плећате и бркате Бошњаке око себе и силовите линије планина изнад Травника, које су му затварале видик. Потајно је радио преко пријатеља, у Цариграду, да се врати на старо мјесто. (Он није тачно знао ни замашај ни величину овог устанка, али је знао да се с овом босанском војском не да много учинити. И зато је рачунао или да олако разбије Србе, или да, отежући поход, дочека јесен кад се војске враћају кућама. А преко зиме се надао да ће његова ствар у Цариграду успјети и да ђе се срећно ријешити и Босне и ратовања.

Био се опколио странцима. У Травнику је оставио ћехају Ибрахим ефендију, висока и педантна стамболију, и Тахирбега, потурчењака. (Са собом је водио овог Шех Дедију који је, под маском доброћудне шашавости, крио читаво благо здрава разума и умешности, и Мула Јусуфа.

Овај Мула Јусуф је био до недавно мудериз у Сарајеву. У сукобу између њега ин Сарајлија, паша се заложио за њега, а кад и поред тога би смијењен, он га, за инат (Сарајлијама и својим цариградским противницима, узе к себи у Травник. Сад је ишао с њим као имам уз војску.