Приповјести : црногорске и приморске

ПРОКЛЕТИ КАМ 197

Богу хвала то зло о којему бесједиш, од мене је да-

леко; ако је код вас проникло, то је од више знања _

и науке. Мој народ сваки дан гине и злопати, 00-

рећи се за крст часни и свој опстанак. Он је бого-

бојазан и вјеран колико икакав народ на свијету. Гладује а неће да ради сто дана на годину кад се

свеци славе. Један је перјаник доста да ред одржи.

у цијелој нахији, а два три старца из села да судем мире. Јефтинијега а уреднијега владања, ја мним, да никуђ нема као у нас и да није. турскога бјеснила, ја бих био најсретњији господар.

„И“ ја мним,“ поговори Бескућа, „да се та куга није још дотакла овијех брда, али се је доста добро примакла, првом јужином надај јој се дома; јер знај, честити беже, да у приморју вјера и страх божји ишчезнуше, а преоте мах кривоклевштина, вјероломство, прељуба и сневјера. Лажни пророци те нове школе већ су почели прелазити границу и крадом се провукивати на твоју земљу гђе находе утока и гозбије. Имамо ми, беже, пријатеље, који нас о свачем обавјешћују, свашто доказују. Ти си опит борбом за крст и опстанак, са срећом. Но иза твојијех леђа њеко сије раздор и мржњу како ће ти ђецу завадити, да завиди једно на друго, а теби врат сломити у највишој твојој побједи! Један од тијех лаживијех пророка присегао је, ту скоро, под ћивотом светога Марка (светац што нам је тобож заједно) да су превлачки калуђери превјерили влади, и да си их ти, беже, на то подбб. Суд млетачки, којему је познато твоје пријатељство и побожност превлачкијех редовника, није могао никако да тога проклетова не накаже, да се други памети уче. Пошто. га осуди на смрт, каошто је обично у просвијећенијем државама, пошаље суд зликовцу мудра и освијесна духовника, да га наговара да се каје и Богу препоручи. Пак, би ли вјеровао: Длаке ми се јеже, језик трне, уста камене! Тај пас (лише оне воде коју су му на главу сипали и имена које су, скоту, нађели) убије стржевом гредом јаднога попа, и с његовијем хаљинама побјеже у Црну Гору, и ево