Приповјести : црногорске и приморске

202 _ СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

то твоје погано и отровно срце, жено богомрска да те анатема!— Кад то изрече, обрати јој плећи, па окрене к Спичу, а Мијатовица за њим:

— Чуј, попе, остало му је једно чаме иза бабе Цвијете (у кам се станила!) које ни пири ни вири, „ни расте ни преде; но ако дочека оружје каошто неће, нагнаћу га клетвом и укорбом да освети оца, ако ће ме на том свијету млини мљети.

Ону исту ноћ почне Мијату хропња. Жена му је врх главе држала зубљу повикујући: „Куни кнеза и сељане, који су те суду облагали и господи омразили; ко зна да им једна од стотине не прионе!

— Вуци се с крај мене, зли језиче, пусти ме да с миром умрем! Доста сте опанака раздрли, ђаво и ти, док сте ме овамо сутурисали. Није мени крив ни кнез ни сељани, него ти која ме омрази са свијетом. Свакому опраштам, и онијема што су ме на муке метали у Котору, само ти не проста ако-ми оно дијете злоћом отрујеш. — "'То говорећи уздахну пак рече: „Боже прими и ове муке за моју покору!“ пак се прегне и отегне.

Мијатовица је жељела да пренесе мужевље ијело у Грбаљ и да га тамо укопа у домаћу гробницу како би лакше личила крв на кнеза, но јој га богобрат Ђико не даде, од страха господарева, већ нареди своме момку Мрђену, да ископа рупу при самој спили, под еднијем осушенијем бријестом. Била земља тврди ђер, пак се Мрђен ознојио и уморио док ископа лакат дубине, одвајући мотиком пласу по пласу.

___ Пред саму ноћ дође Ђико да закопа побратимово трупље. Кад виђе гроб, поче на Мрђена сваке јаде:

— Гђе ти се ђела свијестг Ово је плитко! но за Бога у дубље! пак ћемо врх њега ред плоча, гомилу камења и навиље драча, да га по смраду не оптају и не разнесу звјерад и пси, каошто су му попови за живота слутили; или ако би се почем тенцем претворио, каошто се догађа кризоклетнику и кривомјернику, да му буде теже из гроба излазити и ђецу обноћ плашити.