Приповјести : црногорске и приморске

ПРОКЛЕТИ КАМ. 205

— А је ли се тај лијек опознио 2 припита нестрпљиво Враћен.

А Друшко уздишући: „Не залуду да ми је што при руци, барем од онога својега давања: Ја бих Мијата тенцем пронио, подмитио соке и свједоке, да казују и да се куну гђе су га гледали; а село би живо умрло и од страхе гроб напало.“

Онда Враћен да Мијату с руке у руку замотуљак перпера и препоручи му да то изради помњиво и скровито, како не би била гора последња лаж од првашње.

Прими Друшко мито и њешто мало од њега одвоји пријатељима и присташама, учнијем у такве после руковати.

Трећи дан проспе се по селу глас, да је њеко видио Мијата у самој зори гдје се мије и купље на Маровој Води. Други казује да је чуо од једнога

· шекца Бугара, што је ранио послом преко Жупе,

како је гледао Мијата гдје језди крилата коња, који, кад игра у све четири, не тиче копитама тле а из ноздара му суче крвави плам; и да није, срећом његовом, при себи имао нож црнокорац, чисто би погинуо од тенчева зора. Трећи повиједа да су сеоске дрварице казивале њекоме натајно како су нашле Мијата гдје пред саму ноћ купи у грму планикове магиње. Нико не рече да га је видио, а стотина да су чули. Село се страви до зла Бога, и свак се у кућу забије тек излети из пуклотине слијепи миш; пак не доста што су иза дневи затварали вратнице но су их изнутра тврдили мандалима и клинима, а затварали потпирачима у пријескрст, и забијали трнове драче под кутњи праг. Оближња села почну изводити страшивицама пјесмице и напијати им подругљиве здравице. Спопану Мијатове сусједе страх, сутука, стид и злоба, од којијех једно би било доста да људе узнемири, камоли све четверо.

Сутра дан црковно звоно окупи село на збор, тек је рекла зора: ево ме. Зачне да говори кнез: „Откад се је ово село населило није још падало под ову махраму! Докле смо били на јаде живијем Ми-