Приповјести : црногорске и приморске

206 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

јатом, просте муке, пута и суд па легло! Но сад кад бијасмо без њега проживјели, а ми напани на горе зло! Ко ће боја с мртвијема2г! Изађосмо из чисте памети ми, тобож јунаци, то ли неће жене и ђеца, што им се Мијат по сву ноћ снијева. Не мили ми се дома поћи, јер кад куцнем на врата кутња, свако ми чељаде дохвати трострука грозница. Извели околни зборови пјесмице и подругуше, па ми тоне образ под очи, каода сам припасао куђељу. Но хајте да се видамо док смо још живи. Молимо суд да опрости што смо лудовали, а провидура богорадимо да пошље опет војску да спали Мијатову љешину, и обећајмо му да ћемо јој бити при руци, да се ослободимо од ове нове клетве.“

А ковач сеоски: „Тебе је, кнеже, њешто из далека уболо, пак си ударио странпутицом. Претвори се Безмијат тенцем, проклео га свети Аранђео, јер је дига' на душу манастир и калуђере, пак не хоће земља да га прими, но млита обноћ ка' јејина, докле нас подави и село ископа. Оставимо ми суди провидура нека се прига живијема, ту му је доста посла, а ми се видајмо од мртвијех по старинску. Посијецимо девет трновијех колаца гђе у таложини, пак избодимо Мијату дробушину а гроб наспимо бобицом и сравнимо га според земље, да се не зна гђе су га зачепрљали.“ Неки Радун од стотине љета, што је био некад манастирски кухар, с крвавијем очима од огња и дима, рече: „Није Мијата, ваистину, проклео арандио, но нас. Он језди мртав виловита коња, а ми живи умиремо на ногама; а нека што нас људи по прсту казују. Не хоће нико ни у млин ни на воду без пратиоца, а у дрва се задигне чета, као на војску. Којијем ћемо образом у Которг Но хајте док сте јошт живи по кбце, да од нас сутра не буде отпатка!“

У то дође однекуд Мијатовица расплетена и у црну, и пуче на кнеза сваке јаде: „Није ти то доста, крво, да си га у гроб сложио прије реда и времена, права као анђела божијега, но му мртву надијеваш срамотна имена...“