Приповјести : црногорске и приморске

ПРОКЛЕТИ КАМ 207

А кнез кроза зубе: „Права ка' уле у врећи...“

Мијатовица сљедује као трлица: „Није у Мијатову роду никад бивало тенца ни вукодлака откад људи памте, већ ако се по ђаволу уметнуо у прабабу, што је била твоја кост! А ево ми жива у Црмници 60гобрата Ђика Којичина, пак га куните на сребрну икону нека каже право, како је мртву Мијату забо у палац под нокат, на обје ноге, трнову драчу, пак га потрбушке свалио у гроб, а врх њега гомилу за чоека висине, да неби почем излазио ако се буде натурио на ђедовну ујчевину. А ја, кукавица у плотини, лише онога црва, ја бих једва дочекала да се претвори и ђаволом из пакла, тек да ти главе дође, а своју замијени!“ Пак се обрати к сељанима и рече им: „А од вас који се први маши мотиком да Мијата откопава, простријелила га суха муња из ведра неба, мртву му земља кости изметала а врана му их у пештере пренијела!“

Свакоме се годи срамота препирати се са женском главом, док један момак сломи мук:,Хвала Богу! Има ли на свијету тенаца, и могу ли нама живијема пакостити 2“

А стари се Радун подбочио на држало од шкљакурс, пак му одговори, пошто се посагне и удари три пут заосопке о кам средњијем прстом, каода се -0 камену обије зло: „Бог ти, синко, не дао да обидеш има ли их, ни у стопу да им станеш, ни да те њихова апа ошине. Било је у Спичу, за моје младо доба, седам брата у једој истој кући, сви на зор као лави, док један од њих премине напријечац од покошљице на саме Петрове покладе, а роди му се посмрче негђе око цвијетне неђеље. Вјеште жене маторе броје на прсте и находе да је родиља захватила ношњом комад десетога мјесеца. Пођу у попа да завири у књигу, и нађе поп да су те године Петрове заузе превргле ље четири неђеље а Цвиети подвргли барем пет, пак рече, да дијете није ни доношче камо ли преношче! Стричеви пиње, тек да не одвоје синовчићу дијелак очевине, скоче на невјесту да је прождру, а она се, на ње зли пут од страха изује и каже: да: јој је долазио