Приповјести : црногорске и приморске

-

210 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

мотику једна грабова љуска и да му се засади усред очне зенице Рањеник стане да кука и лелече а остали се зачуде што му би, док му видјеше грабову љуску и око отечено као у вола, а бијелу насјела крв нацрна. Побацају гвоздива и коце а умукну и руке подавију.

Калуђер употреби пригоду, и рече: „А сад скините капе и молите Бога за овога несретњика, што је за све вас платио! Ја ћу очитати молитву а ви аминишите: „Боже велики и праведни, дивна су дјела твоја и ниједна бесједа није довољна да искаже твоја чудеса! Смилуј се на нас грешне, поштеди нас од више погибије и оздрави овога, што си наказао, за већу славу твоју! А сто грла у три пут викну: Амин! А калуђер као добри војсковођа, побједом напријед: „Ко би по данас, мимо боже, в еровао у тенце, у вједогоње, у вјештице, у море и у сву ђавољу силу да је проклет и продевећен!“

На то ће стари Радун рећи: „Ја не бих, оче, да хитамо и да се данас кунемо, но ћемо се разабрати и владику питати, има ли злијех душа и вражје силе, јер не бих рад дома понијети под ове године какви благослов. Ја сам слушао од духовника који је преметао те исте твоје књиге, да му има ко открити тиглу на цркви кад преко летурђије рече „оглашени изидите,“ познао би с олтара сваку вјештицу; а да му ко та исти час стане десном на лијеву ногу, погодио би ко је вједогоња.“

Сељани не даду Радуну да сврши, но врх њега да га удаве, док се и он од страха с њима закле на вољу калуђерову.

Мијатовица донесе кољиво и свијећу воштану, а калуђер прекади гроб и очита Мијату проштену молитву. Тако се народ скротими даде у разметл) а калуђер повјери рањенога Мијатовици да га допрати за руку До манастира, да му тамо вари и привија траве оку.

Кад били путем рече Мијатовица калуђеру: „Ја се, оче, све бојим да ми се почем није муж посветио,

7) Растури се.