Приповјести : црногорске и приморске

236 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

чући: „Куга! Чума! Бјеж' ко може!“ И он се натеже да рига да се тобож ко не сјети, али се је на то мало пазило, јер се свак забавио о свом јаду. Дође на пољану без капе, рашчупан, каода је сумао; узјаше туђа коња, заигра га у све четири, побјегне пут Котора повикујући: „Куга! Чума! Бјеж' ко може!“

Народ се с почетка осуди и скамени. Нико не зна да каже, а стотина залуду питају: Што би, што је за Богаг! Но кад чушеод Друшка да је куга, стаде једно од другога бјежати, крити се, лучити, прати руке, молити Бога, обећават' завјете и задужбине, праштати. У оној трлабуци и смјеши, страси и принаглици, једно друго тура, куми, бручи, куне и преклиње. Њеко тражи жену, њеко дјецу, њеко пита утомах гдје је пречи пут, њекому се чини да су га болови спопали, њекому се од страха тужи; стотина их оста потрљано а стотина под ногама и копитама; док све одједном загруха топ с млетачког бродовља, проспу се на манастир гвоздена зрна као највиша тиква водењача: ужикане кубаре као ракински котли, и многе друге паклене справе, што им се Богу хвала у српском језику за име и не зна. Пане звоВик, црква порине, разоре се и поваљају ћелије, станови, тријемови и појате, а сва се зграда у мањи час претвори у гомилу крпатака, огорелина и развалина, као зелено борје под сјекиру. Пук заборави кугу при топу, чудо при грдилу: од чуме могу боловати и пребољети, а топу нема лијека. Стаде бјежати у беспуће ка' да му је за врат мач, без реда, без да зна гдје иде, једно. на друго ка' овце кад их звијере гони, не обазирућ се ни на године, ни на здравље, ни на женске главе. Тешко слабијему, као Радуну, што оста згњечен тражећи Друшка шишем у руци. Ако кому нога поплузне, или зађедне, или се спотакне, ил пренемогне, стотина их викну: — Уби га топ! Кукала му мајка! Придај ногама! Бјеж, ако Бога знаш! —

Или Друшку у оној забуни није на ум пало да окуси од онога прашка из дрвене кутије, што би му