Приповјести : црногорске и приморске

ГОРДЕ ИЛИ КАКО ЦРНОГОРКА ЉУБИ 239

ГОРДЕ ИЛИ КАКО ЦРНОГОРКА ЉУБИ.

У црмничкој нахији при обали Скадарског Језара уточено је село, зову га Сеоцима, гдје се људи обично баве орањем и рибањем. Подну села, при самој води, бијелила се земаном пространа и висока кућа, одвојена и осамљена као кула, у којој је живио стари Спасоје Лекић са ожењенијем сином, унуком и јединицом кћером.

Био Спасоје у Сеоцима по јуначтву, имућству и чббству најприбранији постојбник; гозбен, опријонуо би о госту са срцем и душом; вјеран погинуо би за друга и страна путника; богобојазан и правичан, судио би сеочанима својом штетом и дангубом у најзамршенијем размирицама.

Једно вече на измаку прољећа, кад су дневи најдужи а припек сунчани најострији, хладио се Спасоје пред кућом под густом врбовином. Све одједном чује плеску коњскијех копита, окрене главом пут села и види грозд коњаника гдје језде низ брдо, а кад дошли на раскрсницу, сјашу и сврате у њега дома. Скочи с шјела и приступи им на сусрет да види откуд му гости. Упознаде архимандрита Дебељу баранина, који му престави два ћесарева чиновника, Пернета четника коњаничког и Шенпфлуга поруч ника пјешачког, и помоли га да им упушти горњи под куће, гдје би неколика дана провели, док премјере околину и дубину језера. Стари се Спасоје обесели гостима „да што нова из свијета чује, ако и нема пристојна стана за таква лица.“ Коњаџије и слуге растоваре и изнесу пртљагу на горњи под куће и ту путници вечерају и преноће.

Кад било у зори, подрани Дебеља, пробуди Спасоја и одведе га при самој обали језера, код једне раките што се у оној пјешчини разгранала. Таман сунце помолило иза хоцкијех планина да попије чај што је обноћ прекрилио воду језера, сједну два старца по пијеску један според другога, те редовник заче да говори: — Ако нијеси од кога досад чуо, а ти чуј сад од мене радосни глас! Приспје угодно доба да