Приповјести : црногорске и приморске

242 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

ман, неће га доћи прихватити на црногорску земљу. Та ти Спасоје не ваља!

Стари Лекић умукне, као ко се није обикнуо редовницима препирати. Архимандрит га дохвати за десну руку и стисне му је највишом снагом у знак непреломне вјере и послуха. Спасоје се покори свештенику и пољуби ону руку што је његову стезала, пак тркне дома, зовне сина и унука до порину У воду домаћи чуњ, и пошто се опреме и оружају, завезу к Скадру низа брзу струју. При кретању, Спасоје одвоји архимандрита и пришапће му: — Немој ми се наругати што ћу ти рећи! Остављам дома двије женске главе код страних гостију. Ти знаш какав је наш пук, танак и зломисаон; пази да ми се какве ријечи не дигну, да не погинем из темеља. Ја се, оче, више бојим сеоцке него ли божје, јер ћу се Богу молити пак ће ме и помиловати, а пред селом капица ми не помаже, ако ћу их слимајући седмеро на дан дријети! — Дебеља се насмије и укроти Спасоја, назвавши му добар пут.

Војници ћесареви, што их је Вукасовић по избору са собом довео, знали наш језик и свакој љуцкости дорасли. Тек се Спасоје од краја одвезе, „почну премјеривати обале и дубине језера; рисати околна брда, луке и затоне; рибати у шкрапама и рибницама; а купати се у бистроме водотоку, да им дангуба не додије а љеност не преодоли.

Него је Горде била прелијепа! Навршила шеснаесту годину, није је било друге колико је Црне Горе и Приморја. Осредњега струка, вита као јела, црнокоса а остроока, с гривном зубова каода си јој их дјељао и низао од слоновијех, бијела као снијег а румена као зора ведра дана; зачара својом дивотом младога Шенпфлуга. Није се усудио гиздави поручник ни погледати камоли зађести Спасојеву кћер; али све је могао јадом прегорети, но кад један дан Горде, окићена и нарешена, пође у село на шједник другарици Зорки, а сине као зорњача у прозорици, не могао срцу одољети, но убезочи и приступи Гординој невјести и упита је од прве, би ли га Горде