Приповјести : црногорске и приморске

252 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

огањ из пушака. Погину сва три ћесарева чјека, слуге, восци, Спасојев син и унук, а стари Спасоје, који је свијем путом држао џевердан у руци, испали га на бусију и убије четобашу Мустајбеговића, пак скочи у воду и преплије на крај. Турци напану опушћеле чуњеве, убију Дебељу, утопе мртве љешине и опљачкају чуњеве,,па кукавним славодобићем завезу к Скадру, да прије донесу Махмуту глас срамнога издајништва.

Спасоје дође на угасни дом полу на“ и жив; сједне на кутњи праг, наклону главу на длане пак почне кукати и лелекати у вас глас да би камен проплакао. На кукање дотрчи снаха му и кћер, тер им каза пусти глас и помоли их да пођу изрибати убијене и утопљене комаде, јер на њих женске главе не ће Турци палити ако су јошт ту.

Жалост материна за јединцем сином свему је свијету опћа, али никаква сестра на свијету не жали · брата што Црногорка. Но је у Црној Гори и околним мјестима гдје Срби живе зазорно удовици плаКати мужа, камоли не би вјереници заручника. Нећу ја тамо, ни судио Бог — викне. поражена Камила секру — да ми реку сеоцкиње да сам убезочила и пошла мужа плакати, камо ли би Горде брата, да јој зли језици придигну да тужи вјереника; тад би себи срећу затворила и сиједе их плела. Ко би преслушао сеоцку укорбу и ругуг Остале би обје за уклиња, свако би на нас попљувао и од нас очи окренуо, материна и сестрина жалост трну прам сеоцком пријекору, кад им син и брат погину уз мужа и вјереника — гђе би пошле да не пођу, гђе би шјеле да не шједу, што би рекле да не реку, прекукале кукавице! — Него пођи ти, несретњи старче, окаштрени храсте, купи село, изрибај и погреби тужне убијене утопце, али ми сина, љуту невидовну рану, укопај одвојено и далеко од оца, а мужа ми раздвој од осталијих љешина, да се пођемо црне кукавице, самохрана мајка и сестра безбратица, изгрепсти и убити над смрзлим комадима!

___Уцвјељени старац гологлав и рукама накло-