Приповјести : црногорске и приморске

у

256 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

кренула с невјестом да на Виру купујемо обућу, кад ево га гђе низ поље коња језди, ознојен, мледан а уцрнио као земља. Кад сек нама примаче, не зазове добро јутро (зло ми јутро!) него ли промуклијем гласом рече, да му је у нас узак стан и да хоће свакако да ме води у Вир у љепши и пространији. Пружи с коња руку да ме дохвати и одведе, но ја се бацих невјести су обије руке о врат, да ме не пушти. У тому се пробудим дркћући и вичући од страха, _а сад ми се кожа јежи кад помислим како грдно изгледаше, а вас дан ме пратила у памети она стравична шјен. Убезочих и казах снитву невјести, а она се намрди и замисли, пак ми рече: —Бојим се зла, да му нови стан на Вире не буде гроб у језеру! — А Зорка: — Или везирова тамница у Скадру! -·

Све одједном викне устрављена Горде: Стан, не вози... ево га... жив је... пружа ми руку да га извучем, кукала!...

Зорка баци весло у чуњ, тркне код Горде, пак се обје прегну до паса да су им носови воду лизали, а убече очи у језеро да боље виде. Лежао утопац на узнаку укочен као мраморни ступ, десном руком ошапио · главу а песницом захватио бич плавијех коса; лијева му почивала на прсима; блијед као пртени руб што вода ожваће; на усницама нашјела крв модра као броћ, кроз коју се блијескају бијели зуби; очи полу зажете, којима су зенице у главу утекле; а-на образе пала риба да му очи пи е а месо штрба. Зорка, хитра као змија, смакне уже са сидра, пак му спушти крај до дна воде и њим дотицује Шенпфлугов образ и чело, а разгони рибу и онако обумрлу и смушену на оној зубљи, пак повукује уже по жи- | воту утопљенога, еда би се пренуо и дохватио га.. Празна нада, што заслијепи очни и умни вид! Шенпфлуг је мртав!

Цуре испотежу уже па га опет у воду спуштеу двоструко на замци везано, те замчицу подметну“ глави мртваца док му је испотежу до под шију,. и провуку под оба пазуа. Било дно плитко и глибљиво, да су се цуре могле помагати пљоснијем веслом.