Приповјести : црногорске и приморске

260 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

Да сам имао девет синова, свакога као Рељу Крилатога, пак да сам их све девет то вече у једну гробницу сложио, не хћаше ми срце бити жалосније! Удрих да плачем по кући као мало дјете. Кад нестане суза, стадох мислити што ћу2г Да покликнем браство на преузим, свак ће ми се наругати што сам забављао толиким просиоцима, а корити каода сам је хтио навлаш јевтино удати. Да пођем сам у поточ, рози врх рогова. Да се жалим царскоме суду, упропастит ћу тобож зета, изгубити кћери нарок и затворити је кући за довјека. Пошљи ви ја попа пред зором да рече Вукцу на духовну, нека ми поврати робље, а ево му по сто пута божје вјере, да ће бити ђевојка његова, нека је води мојим благословом и огласитом свадбом о Јурјевудне. Не хће да вјерује, но ми је држа под страхом и затвором мјесец дана, пак најпосље зајми је преко границе, те се тамо некако привјенчају крадимице, брука их знала, као је мене с њима. Да се је сјетила чија је кћи и што је женски образ, хћаше се самодавити прије него пусти попа да јој стави на главу вијенац без очина допуштења. Сад ето им га тамо, што ко ђеља пред њим пада! тресем од њих скуте и рукаве; нећу да их кнам и познавам као кћер и зета, а оставићу им пронлество на самртном часу. Но тражим да ми Вукац замири паром чељаде с моје земље заробљено, и срамоту коју ми је нанио кући. Ако ми се јутрос и наметнуо зетом није другом, већ га дужим за три мртве главе. Не осудите ли овако, а ви кујте одивама синџире да их спутате, јер по данас неће ниједне свати повести, кад види свијет да се може попријеко.

_ Вук. Ја тонем у црну земљу, кад помислим око чега се је оволико образа окупило. Господо! остао сираком у повојама, мати ми се не хћеде преудати, но истроши лијепу младост око мене, док ме оволико подњиви. Кад се дочепам оружја, на ум пане ми да идем у свијет на течење као остала наша момчад. Сузе и молбе материне ометоше ме кући. Више се бојах њезине клетве него ли грома небескога.