Приповјести : црногорске и приморске

26 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

кладна, тако да су се Стевану и нехотице омицали погледи на цуру, успркос огњеног пламена, који својијем блијеском вид отима. „То ми је“ рече Вуко „остало сироче без мајке од петнаест дана, и доста сам јада видио док сам је толику подигао, каода ћемиу њој кућа бити; носио је у повојама по селу у глухо доба ноћи од дојиље до дојиље да је напитам. Напунила петнаесту годину о Малој Госпи. Не могах никако сам, но опет зажех и ожених се у приморју с удовицом, па чуј среће! нађи и у ње кћер сироту без оца“.

Принесе Ружа ваган с варицама. Стеван извади хљеба из торбе и почне с Вуком да једе. „Није ми имао ко да гата над варицама , настави Вук сјетан: „Ружа није јошт то примила, а сестре су ми далеко поудаване“. :

Ружа није никад ријечи изустила, но, каошто је обичај у цура пред људима, шутила. Она је мотрила по површини варива и видјела у њем процијеп с врха до дна, а подну 606 се очајао и напоприштио, каода се није кухао на ватри но пржио на сунцу. Није знала да гата али је све лијепо упамтила, да каже тетки коју прву види, да јој она зле биљеге истумачи.

Рече Вук Стевану: „Збиља чуда од овога боба! до данас се вазда добро кухао и под кључ хћаше набуктати и нагрезнути, а данас се скаменио и осушио као да није увар. Да ми је домаћица кући, рекла би да ми се неће проћи без домаћега зла. А ја сам свакако злоћудан, па ми се свака несрећа претказује и без варица“.

А Стеван: „Биће тому бобу нахудила муха. Ми га обично држимо у ракинскому суду да се не ужди. Мој отац у гатања не вјерује. Баш се синоћ разговарасмо уз ватру, па се он ругаше матери ми и вељаше да су то бапске басне“.

А Вук озбиљно: „Ако су и басне драже ми је чути кад добру слуте. Ја сам чуо у својем дјетинству у Ђаковици гдје слијепац казује, који, да ти узгред повиједам, знаваше на изуст триста јуначкијех пјесама, како се је једна баба за времена Душанова прорекла на Варивдан, да ће оне године умријети цар на прије-