Приповјести : црногорске и приморске

СКОЧИДЈЕВОЈКА у 255

чац, пак је затворили у једну клијет, и да не погоди

не хћаше отоле никад кости изнијети.“

По вечери измјери Вук рибу од најљепше намјер—

не: три велика крапа рана, једну обилату пастрву и

осам ока скакавице и јегуље; напуне врећу, па се. прекрсте и полијегају. =

Кад било у прозорици, Стеван скочи, натовари мазгу, плати рибу и попије ракију. Све се обазире

_ да зазре Ружу, но залуду, јер је мома подранила у.

млин по брашно, па му се бијаше мучно одвајати, и комад се по кући мотао, каода је нешто изгубио. Док Вук: „Хитај момче, није ти чекања; дан кратак, хоће гости прије тебе у Ђурђа . Ту серастану поздравима и честитањем. Стеван узјаше и крене.

Не питај што је путем клапињао и шта му се при-

зирало. Она Ружина прилика остаде му у памети као удјељана. Сјећај се, ако те је кад љети напала и опекла коњска муха. Ти је дланом тјераш с образа, а она прелети на други, ти је опет гониш а она џип на чело, никад те се проћи. Тако и Стеван, тура Ружу

из главе, а Ружа се ту удомила и царује, па и кад би. |

тренутак изчезла, плахом се поврати, каода га прекори гдје је часком заборавио. Помисли Стеван на псе, на коње, на оружје, на све, оне забаве, које су биле до синоћ кадре разгонити или одвраћати друге мисли.

Но су те ствари изгубиле своју чаровну вриједност,

каб блиједа свјетлост зубље кад обасја жарко сунце. Једном о малој длаци не удари у беспуће код неке раскрснице да га мазга не напути. Другом испусти несмишљено оглав из десне-руке, а мазга стани на њу првом ногом, спотакни се и посрни до груди, умало да га не превали као врећу вуне.

Једва у први мрак, сјетан и зломисаон, приспије дома, гдје су се званице већ окупиле и првом чашом раки:е изредиле.

На Никољдан ујутро иза црковне службе посиједају званице око стола на поду, а намјерни сиромаси у подруме. Служи првијем стари Ђурађ, а другијема Стеван, оба гологлави ручником о рамену. У челу засио духовник а до њега два кутња зета, па редом