Приповјести : црногорске и приморске

1308, СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

_ жени у своме јату као остала паштровска момчад. То су нама стари утврдили, пак је грехота и срамота _ кршити и поколебавати зборске одлуке. Ако се почнемо сватити свијетом, помијешаћемо крв, скршити - старинску лозу, унијети кукољ у шеницу, испрекидати жице, које нас вежу са старином. Данас се, виђи! пород умеће у танку крв, каода свака одива донесе сина из рода под опредљачом. Соји чојство, све нам ће се преокренути, доћи ћемо до изрода. Ако ти данас узе цуру туђицу, до године ће их се у нас · педесет удомити, а наше сестре и кћери сиједе плести“. Стеван умукне неколика тренутка, пак опет "настави: „Вук је јунак и поштен човјек, ако је и рибар; па се ја нећу с њим вјенчати но с Ружом; која је стасом и образом љепша од свакоје коју сам до јутрос гледао“. · Кад ове посљедне ријечи изусти постиђе се, па назвав "тетки добру ноћ оде.

Баба Јела приспије дома у први мрак, мисаона и печална. Дочекају је дјеца на пријелазу да им колаче подијели, па се једно радује што га је виши допао, друго се жали о кривоме дијелу, треће га граби слабијему који плаче, а баба јела ово кроти, оно кара, трећему пријети, а најмлађе у наручје узме, док их о диоби помири и утишма. Сутра дан пошаље момка рано к невјести Катни поруком, да дође у Дуљево на летургију. Кад се двије старице састану код самостана, посиједају око гробља, и приповиједа Јела Катни све што је чула од братанића ње сина, и закуне је Ђурђем да му не разбија. Исту вече на огњишту искаже Катна мужу све што јој је заова казала. Не да Бурађ ни окусити: „Глобиће ме с разлогом Паштровићи и клети |евојачке мајке што сломих обичај, и што им позатворих кћери у кућама. Куми га млијеком и нашијем сузама, Катно, да нас не осрамоти, да не навуче на дом опће проклество. Којијем ћемо образом изаћи пред пук» Што ће му рећи ујак твој брат, који је опћини глава2г Наше се племе бројило до данас у првијема, били смо вазда чувари обичаја и брацке дике, а сад да ја први погазим народни завјет! Ах што-ме прије смрт не уграби но остах на изрода!“ ·