Приповјести : црногорске и приморске

СКОЧИДЈЕВОЈКА 37

Раду ковачу у Надлугу, кад сам у род у првича ходила, сад је ти превјери за другијем да се брука бије“.

Вук се забуни: „А буди ли ти моју кћер обећа -

без очина благослова, што ми барем не казаг А сад шта да радим 2 ријеч изушћена. Теби је лако Радом но није мени Стеваном. Ово је кућић и господичић, а Раде је јеђупак и од цигана, који су дошли за Србима на ову земљу да им кују и калајишу, а не да се с њима свате и другују. Бољ: би ми било паски погинути него дати ђевојку котлару, најгорему соју љуцкоме, пак би свак рекао: црн му образ био гђе тисну оно сироче без мајке, каода је без оца“.

„Није то тако“, поврати Марија. „Ковач је поштени занат, да њега није не би се свијет хљебом хранио. Раде је кмет великога бана и гавана, добростојник, радишан, провртан и зиђен. Свако га данас почитује и у кућу прима. Но без -какве бруке хитај сутра у Паштровиће и кажи све то Ђурђу Калођурђевићу. Вас се два старца погодите као браћа, нека Стеван узме Руму, а Радо Ружу. Реци му оно што је истина: Ако је и Ружа моја кћи а Руме туђа, ја се с тобом нећу гријешити на со и хљеб, ноћу ти право казати да за твоју кућу није. Овако ћеш га довести да промијени евојку, а реци зету да је Руме љепша и мудрија. Ту ти није никакве срамоте, јер ти је кћер остала без матере у повојама, па је није имао ко његовати и учити“.

„Ја сам их залуду припитивао коју просе, а они рекоше открито моју кћер а не твоју одговори добри Вук. „Да су хтјели Руму, ти си је послала да ракију дијели, па се на њу није нико обазрио. Ти ћеш ме Маријо навести на чудо, завадити приморцима и запалити ватру, но те кумим да мирујеш, а тако ми Васиљевадне који се примиче, ја не раздвајам те двије цуре, но су ми обије једнако миле. Дај Раду кћер, ако ли нећеш, дочекаћеш другога зета. Све што погача више чека бољему се госту нада“.

„Није Руме за Рада, нити је навикла да мјеховима дима,“ поврне Марија. „Ако је и без оца, има матер која за њу бди. Догоди ли сезлог ти си га зготовио.