Проблем смртне казне

25

у њеној правној личности као таквој. Следствено, кад она то своје право врши, делегирана, као представник организоване заједнице, од стране својих чланова, онда она то своје право може да врши само у границама, које јој као делегираној одређују њени чланови, а које се опет крећу и одређују према њиховој потреби. А како је та потреба прецизно одређена и састоји се у томе: 1° да се вини извршилац кривичног дела казни за своју недопуштену, противправну радњу, једним злом које он мора да претрпи, то је једно и 2° ако је он такав да представља опасност по мир и правни поредак заједнице, да се онда и уклони из ње, како је дакле та потреба тачно одређенадо су онда 'тачно одређене и границе права делегираног, државе дакле, у њеном праву вршења кривзчног правосуђа. Према томе, како акција државе, приликом вршења овог правосуђа, мора безусловно да се креће у границама потребе њених поданика, тачније потребе постојања . друштва у држави, то као логично излази, да она вршећи ту своју функцију има за задатак двоје: да учиниоца кривичног дела казни за његову радњу, и да ra, ако он и после казне представља опасност за заједницу, онемогући за даље вршење кривичних дела. Како се оно прво постиже системом казни, а ово друго могућим издвајањем из друштва, то је онда јасно да се убијање кривца од стране државе, применом смртне казне, појављује као бесправно прекорачење границе коју је тачно обележила потреба постојања друштва у држави. Према томе, како