Проблем смртне казне

35

мате човека који би извршио смртну казну, хоћете ли ви сами осуђеноме нанети смртни ударац? Предложите судијама, који су навикли да изричу смртне пресуде, предложите им да прате осуђеног на гилотину или вешала; да спуштају нож ешафода или да замичу конопац. Они ће се отресати тога са ужасом и негодовањем. Зашто? Па такав је закон потребан, моралан, обавезан; осуђени је, ето, крив; савест је била мирна када је пресуда изрицана, откуда онда то да се она сада узнемирава и буни када јој предлажу и да изврши своју осуду. Све су то негативне атрибуције које прате смртну казну и тако је она не само некорисна него још и страховито штетна. Међутим, има једна друга ствар преко које браниоци прелазе ћутећи, а коју противници опет никада нису истакли. Ми смо, говорећи о праву државе га смртну казну, рекли, да друштво не тражи смрт кривчеву, на против њемује потребан његов живот. И то је тако. Убијањем једнога свога члана друштво губи једну привредну јединицу у њему. А како томе као пандан увек одговара још један губитак у жртви кривичнога дела, то је онда јасно, да свака извршена судска пресуда којом је неко осуђен на смрт, објављује, да је друштво изгубило најмање две привредке снаге или и више њих. Оваква ситуација на пример. Убијени је за собом оставио незбринуту децу и беду. Убица, кога је земаљска правда послала на онај свет, оставио је исто то за собом. И два обез-3 *