Проблем смртне казне

40

него што их на то натерују оне урођене склонсти онда се иставља пигање: шта he друштво да уради са тим кривцима. Међутим, закључци до којих је дошао Ломброзо, не могу а да се не приме са једном извесном резервом. Они се не јављају као дефинитивно утврђене научне истине и зато са њима треба опе;рисаи као таквима. Али то је одвојено питање у које ми нећемо да улазимо на овом месту 22 ) Главно да и ако усзојимз схватање да има непоправљивих кривица, који he да врше кривична дела независно од тога што су већ једном ма како тешко кажњени за исто, онда је питан&е је ли уништење таквих криваца једини начин да ce друштво ослободи оне опасности коју они носе у себи. Да прегледамо то. Готово у свим, европским државама у којима је смртна каза укинута 23 ),

22 ј Да напоменемо само ово. Од две ствари једна; ила смо у присуству кривца или смо у присуству болесника; трећега нема. А када Ломброзо тврди да има криваш рођених злочинаца, који врше кривична дела не зато што тако xohe него што их на то упућују оне урођене склоности, да то чине, дакле независно од своје воље, онда је уопште немогуће те људе третирати као кривце и називати их злочинцима. По среди је болесник исти такав као и сваки. други и за њега је болница и лечење, а не тамница и оков. А ако се пође од тога да те људе треба убијати збзг те њихове болести, јер она смета друштву, онда се преносимо на друго питање у које ми овде иећемо да улазимо. (Не треба само заборавити да би онда требало убијати и сваког другог неизлечизог болесника, а јасно је да је то немогуће. Ти људи нису криви зато што су болесни, исто тако као што то није ни заслуга оних који то нису.)

23 ) Смртне казне данас немд у овим државама; у Румунији од 1865 год,; у Португалији од 1867 год.; у Холандији од 1870 год.; у Италији од 1889 год.; у Норвешкој од 1904 год.; у Црној Гори од 1908 год. и скоро у свим