Проблем смртне казне

50

разболи у тренутку када казна треба да се изврши, онда се она одлаже и он се, осуђеник, тај најтежи грех друштва, он се лечи, пружа му се свака помоћ чине се сви напори да се он отме од смрти, да би га после, када оздрави, попели на губилиште, да му ту са четири пушчана метка разнесу срце. Или, када жена, осуђена на смрт, у тренутку када треба да буде погубљена, или пред тим, добије дете, или га чека, онда се смртаа казна не извршује, него се несрећна мати чува, брижљиво чува и негује и чека се да од порођаја прођу четрдесет дана и четрдесет ноћи. А кад прође то време, када се она подигне, опорави, онда је демонско друштво, четрдесет, и првога дана, ујутру, у прво праскозорје, свечано и подло пење на губилиште и ту је раставља са животом и са дететом. Па то више није само срамно убиство, то није дивљаштво, то је варварство које припада добу гоњења Хришћана, и уједно то је савремена установа већине законодавстава цивилизоване Европе. Још шесетих година прошлога столећа Латур је рекао: Укините је, о ви Французи! Не чекајте да вас у овом делу социалне обнове претекну сви народи. Вера, морал, интерес народа, налажу вам то; дајте народу поуку благости; отворите злочинцима азил кајања и молитве; не одузимајте му време за његово преобраћање. А ако, најзад, његово срце не испуни кајање и он умре са окорелошћу у греху, као разбојник на крсту, ви нећете имати шта да пребаците себи, ваша ће савест бити мирна