Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX в. : (до српско турских ратова 1876-78)
ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ 185
Што се тиче начина позивања на 08, он је патриархалан, словенски. Јер, као што је познато, баш у најпатриархалнијем делу свом, баш у матици својој, Херцеговини и Црној Гори, српски се народ позивао и позива на 08, еви ин: Марко Ђељошев, Томо Петров, Груја Лукин, Лука Мијатов, Пунан Дедин, Радо Вукашинов, итд. (Марко Миљанов: Примјери чојства и јунаштва, Београд 1901. с. 7—14), кад се не мора употребити и братствено име Белопавлићи, Авдићи, Дрекаловићи, итд. Уосталом, баш овај начин позивања са именом очевим у облику присвојнога придева, и братственим именом, све до данашњега дана се одржао у Прилешској и Тиквешкој Области (Др. /ов. Хаџи Васиљевић, Прилеп итд. с. 151—157).)
Изразито на патриархалан начин позивање одржало се и у Мијака у Дебарској Области. И тамо ов означава присвојни придев, и презиме је братствено опште.
Стрезо Илов Марковски — Марпевци
Нове Алексов — Бошнаковски — Бошњаковци. Јосеф Ашески — Аџшевци Вали Павлов Горњо-Анрамовски — Аврамовци
Риста Ићимов Томоски
Ристево С. Дукоски
Русалим Марков Бунаделски Ж. пред. Докга Глигурова Брезоски
Невена Несторова Фрчиоски
Ефросимта Ристова Брезоски
11. Ђиновски>)
Презимена на ди, показују цело братство, а она на ски показују присвојни придев за једнога члана односнога братства. И ако није овде место овоме, не могу, а да се не задржим на негативно интересним закључцима А. Иширкова и
1897 г., с Тодором Чахширлијевићем и Илијом Поп-Антовићем, ишао у манастир Трескавац, код чесме Пазојице, стојала је мраморна плоча са натписом: „Ста чешма направи Димо Миакоик, Илиа Чиче [ан Бомболоикљ „амк (1802! миђ Авг5стњ“. — Тај сам запис преписао и објавио у својој књизи: Прилеп и његова околина, с. 81. — А кад сам, скоро две године после тога, у пролеће 1899, као чиновник консулата Србије у Битољу, поново био у манастиру Трескавцу, ове плоче није више било на оном месту. Како су ме онда уверавали наши људи у Прилепу, бугарски људи у Прилепу, најпре су ону плочу разбили, а. после су је сасвим и уништили. Бугарски људи у Прилепу сазнали су, да сам ја онај запис са плоче преписао, и кад су видели да је србски, уништили су га.
7 Др. В. С. Радовановић, на пом. м.... УП. Ровински на пом. м. (с. 248.)