Просветни гласник

Ео хоће баш арави иојам о задатку уараве код деце да добије, тај нека оде у гомилу деце која у близини одраелих прекраћују себи време, или у какву учионицу, кад дарежљива рука учитељева дели дарове наставе, или на игралиште, где су се деца у гомиле поделила и хоће да се играју. Свуда },емо и ми и дечаци преклињати неку невидљиву моћ, која појединца, како одраслога тако и децу од сметњ а штити. У свима оваквим као и у безбројним сличним случајевима где најближа цељ није облагорођење, васиитање, но еамо отклоњење сметња, вазда у таквим приликаш позивамо у помоћ ону силу, коју зовемо страном речи нолиција. Ко би мислио на нарочите чиповнике у овом дечијем свету ? Без реда не може да постоји ни гакола, ни кућа, али може без полицијских чиночника, као што је у опште Монтескије, не бага срећно, ноделио у три категорије све власти у држави. Но ми не ћемо оге научењачке и вегатачке поделе даље да пратимо у кући и гаколи. У овој малој царевини срећно сједињење свију миниетарстава свршена је ствар. Просвете, Финансије, ја.вних грађевина, правде, унутрашњих дела, полиције, ева еу та министаретва понајвише у једној руци, и само једн а вигаа сила уздиже се над њима свима. Тој сили еу сва министарства свагда одговорна, то је Монархија по милости божијој, то је — љубав. При свој разлици између малога круга поро" дице, и државе, опет има међу њима неке с.личности. Сва министарства имају своју еталну основу и одређена упутства. Министарство Финансије управља се но берзи, просвета и правда упућене су да пазе старинске обичаје, изгледа као да је само иолицији оетављена повластица да сме да буде и онамо, где остала јога нису. Питање дакле: Која је најбоља управа ради реда у кући и у гаколи ? Ово питање нити је у опгате лако, нити се на њ може одмах одговорити. Изгледа као да је довољно да се обратимо само на иекусгво, или на његово продужење — историју. Али није тако. И у овом погледу, као и у сваком другом, слабо ће се од иекуства користити онај,

који јога нема извеена начела и одређена мерила за поематрање. У историји ваеиитања находимо за обе крајности довољно примера: за безграничну распугатеност и за ропску строгост. Оба ова примера могу се наћи у Немачкој, гаколиној отаџбини. Зар може још која земља да покаже сличне школске прилике, као гато може Немачка у 15. и 16. веку, у периоди „лутујућих ђака* ? Да смо негато 1510. године нролазили кроз капије Бреславе, па да емо у вече прошли поред гробља св. Јелисавете, помиелили биемо да гледамо какав логор. Младићи од 20 година и деца од 10 година улогорила се у пољу. Догор им је застрт травом гато је екупљена по кућама господске улице. Деца износе младићима за ручак по иет — гаесг разних јела. И кад не добију батине од својих господара, онда је то само е тога, гато су добро „дворила". Ама ко је тај дивљи народ ? То би могли видети при сваком кигаовитом дану, јер тада сва руља бежи под кров гаколин. У гаколи се тај народ извали по патосу и из свега се може јасно видети, да он стоји у тесној вези са школом, коју сматра као своје склониште. У оно доба сваки би нам знао рећи, они одраели то еу „Баханти" 1 ), а они нејаки то су „стрелци" 2 ), сви пак баве се неко време у гаколи, где се уче и друге поучавају, па да после иду даље. Разуме се да би нејаки Тома Платер, који је онда био међу њима, рекао нам с истом искреногаћу, с којом је свој интересантан животопис писао: „Да, јела бегае доста, али се није учило много, а о правој смерности нико не имађагае ни појма." — У Бреслави су певали за нова.ц, и ако се једна гомила „Баханата" усудила да у нурију друге које гомиле пређе, онда су се јако тукли. Платер бегае са својим друговима стрелцима под својим баханатским именом Павле из Валиса овамо догаао, да се, као гато његов иеказ вели, „пусти у таласе гаколине". Његова је дужност била да се стара и за својега вођу. С тога је морао чае да пева, да би гато за јело добио, час да проси комад хлеба, нарочито да „бије" сеоску живину, т. ј. да убија живину вегатим ба-

') Ово нме долази од Бахуса, бога пијанчења, а аБаханти» то су његови друговн. С почетка је било ногрдно име за оне мла? Диће, који су путовали из школе у школу, те се тако или сами учнли, или друге учили. Пр. * 2 ) Зато су их тако звали што су овн морали камењем да туку сеоску живину, да би »Баханте» нахранили. Они су били или ђаци баханата или млађи друговн њихови. 11р.