Просветни гласник

418

к н> И Ж Е

В Н 0 с т

I деда — „Особинама самогдасника" и о „Акцеитима" (стр. 26—39.) чиста добит у школској нам граматици: јер док је „једначење" и „сажимање" у поменутом „изводу" Живановића сабијено у неколико редака, у Вошковићевом (па ни у најновијем издању), осим „зева", ништа се више о самогласницима и не говори. Нарочито ће се, у овој Новаковићевој граматици, свакоме допасти IV одељак науке о гласовима — „Акценти". Овај је одељак израђен и научно (то је управо извод већега чланка горе поменуте пишчеве расправе „Физиологија гласа с(с.") — и за школу подесно и довољно, једном речју: тако, да би се књига само њиме могла подичити. Ево наслова нојединнх чланчића : — „шта је акценат", — „акценти српскога језика", — „главни и споредни акценат", ■— „места српских акцената", „мењање акцента", — „акценатне речи", — „акценат у разлици говора источног, западног и јужног." Ео хоће да зна и како је ово све написано, нека у књизи прочита. У У одељак „Науке о гласовима" (стр. 39—50) ушло је готово све што треба казати о сугласницима. Подела сугласника, и по „говорпим оруђима* и по „звучиости" (обе су до сада чињене и неириродно и рогобатно) тако је добра и природна, да је не само и деци лака и разумљива, него и згодна, да се после растумаче многе особине ових гласова. Докле се у „Изводу" Бошковића о особинама сугласника говори само о „нретварању" (управо „једначењу") и „јотацији", — овде је, на начин много разговетнији, дошло и све оно што је у Живановића, и много онет чега тамо нема, као што је „о сугласнику л", — „уметнуто «„, — „премештање и избацивање сугласника." Још нам ваља напоменути да су све особине и самогласника и сугласника обилато расветљене примерима, врло добрим и за потврду наведеном закону и за памћење дечије. Добро је и то, што су у наномени чланку 59. дошле све обичније речи, у којима се л на крају слога не претвара у о. Из овога кратког извештаја читалац ће, надамо се, јасно видети каквоћу ове књиге. Кад бисмо хтели још што више говорити у потврду њене доброте и подесности за наше школе, морали бисмо је готово сву исписати. Али како то не мислимо, а није ни потреба, то ћемо сад из нова почети да преврћемо листове „Срнске граматике", те да видимо има ли јој поред добрих и каква год слаба страна. III. Горе, на једном месту, рекосмо, да је важност науке о гласовима неоспорна: за то баш излагање те науке треба да је и савршено и — што је овде особито важно — удесно за предавање у нижим разредима наших ђимназија. Наука ће о гласовима тек онда

ученицима изгледати важна и занимљива, ако се излаже јасно и лако, управо онако доследно, као што се математички обрасци изводе један из другога. Да би ученикова уобразиља могла издвајати поједине гласовне комбннације из живога говорног језика •— у коме све тече једноставно, као изливено — потребан је доста развијен поглед у суштину језика, обилато знању речн и доста увиђавности и досетљивости. Тога ради нама се чини, да разбацано ређање многих гласовеих особина не би било онако згодно за памћење дечије, као кад би се напред сви случаји подвели под неколико опћих одредаба. Према овоме би се могле учинити неке замерке распореду „Науке о гласовима." Усвојивши већ нут синтетично-аналитични, нредавање овог првог дела граматике требало би, мислимо, овако удесити. Почиње се од целокупног језика и долази се до гласова (чл. 2. I дела), па пошто се овима каже постанак и подела. треба одмах показати и све особине или законе, који њима владају. Расноред би чланака ове књиге требало да буде овај: иза чланка 2. (о језику у опће) да дође чланак 25. (или онај преместити испред овога), а за њим и чланци 26. 27. 28. (о говорним оруђима и словима), па онда 29. 30. (о гласовима у опће), а за њима 35. (о самогдасницима) и 50. (о сугласницима); — одмах тосле овога извести иоименце закопе или особине , рецимо најпре, самогласничке (од придике онако као у чд. 7. Живановићевог „Извода") па тек после предазити посебице на те особине, издожене у чаднцима од 36.—49. Све би се те особине могле грунисати у ових шест тачака: I снашење, II продуљивање, — III укидање зева, — IV једначење, — V сажимање, — VI наглашавање (акцентовање). После двојаке поделе сугласника (чл. 50. и 51) и њихове би се особине могде изређати (пошто се најнре обележе) у ових шест одељака: I једначепе (двојако — чд. 52. 53.) — II јотовапе (54.) — иретварање (чланци 55. 56. 57. 58. 59. 60. иа одмах 64. и 65*), — IV иремегитапе (66.) •— V одиадапе и исиадање (61 и 67.) — VI уметапе (62. и 63.) Овакав распоред „Науке о гласовима" био би, држимо, много практичнији, јер је и лакши за памћење гласовних особина и згодан за каснију употребу у науци о основама и облицима, где је сваки час потребно позивати се на те законе. А ово јамачно не би бидо противно ни каснијем дубљем изучавању и научнијем издагању науке о језику. Осем ове напомене о распореду науке о гласовима (који, у остадом, могу и сами наставници удешавати, како им је згодније), да наведемо још неке ситнице, које би се могде изменити или поправити. 1 Овај би чланак, у осталом, могао доћи и под «јотовање.»