Просветни гласник

432

ОСНОВНЕ ШЕОЛЕ У

КНЕЖЕВИНИ СРБИЈИ

^ПОРЕДНИ ТТРЕГхЛЕД

Године

1862

1867

1870

1874

1880

Мугаких гакола

Женских гакола

Учитеља

Учитељака

Ученика

515

724

1100

1321

1331

Ученица

150

175

311

334

Свега ђака (мушких

и женских)

59д

874

1275

1632

1665

УЖИЧКИ ОКРУГ Нема округа у Кнежевини, који би се но кршевитости земљишта, могао да мери с ужичким округом. На свакој сграни његовој расгурене су планине, као да су намештене, те 'да нигде не буде равни. На северу иаданци Маљена и Медведника и Повљен, на југу Голија, .Јазор и Мучањ, на иетоку Каблар и изданци Чемерне, а на занаду Златибор и Звијезда, шжрили су све земљиште овога, по иростору, највећега округа наше отаџбине. Висови по ужичком округу већином су неплодни, то је крш и камен. По негде само, као н. ир. на Златибору има добрих сувата за стоку, негде и горе за справљање луча и катрана. Оточарство, луч и катран, то су тлавни извори за доходак становника округа ужичког. На многим висовима његовим не роди више ни ншеница, ни кукуруз, но су људи упућени да живе од јелде, јечмовог или ржаног хлеба. Да у оваквим приликама не може бити ни помена о материјалном благоетању разуме се. Равница скоро никаквих нема у целоме округу. Оно мало равни око Пожеге, норед Мораве, то је све. Кад се попне на врх Златибора и туда пма испресецаног висоравња, но и овај није такав да би се корисно обделавати могао. Поред тога што Ужичани немају богатих равница, још су од главног сабраћаја скоро сасвим искључени. Путови што везују оеталу Србију с овим округом, воде преко великих висина: онпј од Ваљева преко Дастре и Вукова, онајод Чачка преко Јелице. 0 друге стране не може ее доћн к Ужици. Од Ужица воде четири пута до границе, за Боену: један преко Пожеге и Пвањице на Јавор ; други до Доброселице, трећи до Мокре Горе, а четврти

до Вајике Баште. Ови путови везују Србију са Боеном, а преко Сјенице, Вишеграда и Нове Вароши. И Ужичани су евоје производе више извозили на ову страну, но што су их сносили до Крагујевца или Веограда. Само лети, и у леио време зими, може се пролазити путовима до границе. У тешко зимско доба овуда су такви сметови, да се слабо ко уеуђује да прође од Ужица до боеанске границе. Може се рећи да је зими саобраћај на тој страни прекинут. Ужички округ ушао је у ред округа паћеника пре но што је ирви рат 1876 год. почео. Кад је диљка Пека Павловића пукла по врх Невесиња и објавила Херцеговој земљи устанак и кад је глае њен одјекнуо до босапеких планина —• сва нејач, старци и жене, гато беху поред наше границе потражише еигурнога еклонигата у нае, а што за пушку дорасло беше, остало је да се бије за слободу. Од нрвога усганка у Херцеговини ночели су бежанци из Босне и Херцеговине да пребегавају у ужички округ. С почетка их не беше- много, па су се задржавали на граници, радећи по околини. Што се уетак у Херцеговини и Боени витпе гаирио, тим већма је и растао број бежанаца. Кад је нагаа војска измарншрала на границу, кад ее на Јавору развила застава ослобођења, ужички округ био је пун сиротиње из Босне и Херцеговине. Он не беше вигае кадар да ову сиротињу сам израни. После крвавих дана на Јавору, и сами стаиовници икруга ужичког уђогае у ред бежанаца. Сва села норед границе беху тако рећи опустела, а где је год ненријатељска нога ступила, ту је све било сатрвено. Ако је дакле било округа— паћеника, то је ужички округ био мећу прве у нагаој отаџбини. Њему су се у толико већма познавале ране добивене у рату и пре тога, што у след неплодног земљингга, не беше лако да губитак накнади. Још дуго после закљученог мира, морала је влада номагати осиротеле становнике на граници. Све ово утицало је р^аво на развитак школе. Она се није могла до ове гоздае саевим опорвити ни с тога, што је прогала година на тој страни била неродна. Становаицима ваљало се борити с многим материјалним тегакоћама, па с тога нису могли за евоју гагсолу онолико да ураде колико би могли у другим, нонољнијим приликама.