Просветни гласник

530

РАД У 1 РАЗРЕДУ

ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

Па помисли : море да ли је ово дете ? ! Погледне: очи, нос, уста, чело, угаи, глава — исто дете; руке, прсге; груди, врат; доле ноге — исго дете! Само што је свуд чупаво као мачка. Како дете чупаво ! ? Шта је ово ?! Звате ли гата је то било? То је било м&јмунче. Мали смеј: — — — Ва гата ћете сад да вам причам ? „Опет за мајмуна молим господине." Е, нећу више сад за мајмуна, но ћу други пут, а сад за друго негато. За гата ћете? „За лава." Е, добро. Олушајте! Ено каки је лав!.. Би л' смео с њим да се играга Сретеновићу ? „Не би молим господине!" Што? „Е, како је страшан!".. Знате ли колики је лав? „Колико пас, молим господине," вели Аца. „Није, но колико теле, молим господине," вели Блажа. „Није, м. г. већи је од телета, колико коњ, вели Љуба... . И јесте колико коњ. И лав је јога већи и још страганији!.. И навек изгледа као да се наљутио. Видите ли колики му је реп! Један пут је један лав ударио коња репом, па га убио!. . • Шта ће лав да учини човеку? „Да га поједе, м. г." Јесте! И лав хоће да поједе човека; за то се људи и боје од њега. Један пут био један чокек у пољу. Отуд трчи лав на њега. Он стане. Л.ав се истрчи па хтеде да скочи на њега. Човек мрдне у страну, а лав бупи онамо о земљу. Па кад виде да не ухвати човека, он се покуњи и, спусти регг, и длака му се спусти, па оде, а човек оста! Што? „Убио се, молим господине." Није. „Није био гладан, молим господипе." Није. „Уплагаио се, молим господине.„ Није. „Покајао се " Није. Но знате гата? Постидео се гато ни.је добро погодио, па неће ! Е, доста сам вам сад причао. Други иут ћу вигае, а сад извадите табле, да правите негато што хоћете од ових слика!.. Де, правите!.. Како ко уме... Доста! Одмор. .... Мало пре сам вам млого причао, и ви сте млого слугаали и гледали па сте се уморили. Ајдете сад да се уредите па да идемо негде !.. .. (Урећују се сами, и ја помажем и управљам ред. Готово.) Ајдете садмало овуда по школи! . . (Иду у реду). Ајдете по један !.. По два !. . По један !.. . Стојте!... Ко је изостао ?.. Ко је млого близу ?.. Окрен'те се овамо !.. Окрен'те се цркви! Клупама ! .. Авлији !.. Вратима !.. Мени ! . ...

Итд. Ајдете сад к мени !.. Ајдете сад, тамо натраг ! . . Отојте!.. По један, да идемо у авлију. Ајдете један за другим ! .. У авли.ји: идите тако, на кад ја рекнем, ви ћете да потрчите, све тако један за другим у реду. Потрч'те! .. (Трчање и мали смеј). Брже, брже !.. Још брже !.. (Неко падне; неки изостане; неки би хтео да изађе из реда па да трчи јога брже.) Доста ! Стојте ! . .. Ајд сад полако ! . . . По два ! . . . Стан'те ! . . . . Окрените се овамо! (доле, низ авлију). Одите ви двојица (напред): ти Л.азо, и ти Мито ! Ајде ви ћете да трчите заједно (низ авлију) доле до каније и да се вратите; али гато год можете брже, те да видимо ко је већи јунак: ко ће ире да отрчи и да се врати ? Пазите овако ћемо: ја ћу да бројим овако: један, два, три. Па кад рекнем три, а ви ћете да потрчите обојица заједно па ко пре ? Пазите сад: један ! Два ! Три ! (Трче. Смеј, радост. Мита пре; ко је као он! Лаза после; стидука се и смегаи се испод ока. Деца вичу : а, пре Мита ! Лазо !... Али све у мање, јер помисле: сад ће доћи ред и на нас; гата ли ћу ја; да ли ћу пре као Мита или после као Даза ?) Добро! Ајде сад ви двојица !.. . Један ! Два ! Три !... (Тако исто). Добро. Ајте сад ви ! Један ! Два ! Три ! .. . Ви ! Један ! Два ! Три ! . . . Итд. Док се не изреде сви. Ко трчи, и дође, он стоји у реду, док се год сви не изреде. Неко шерече домисли се па неће да трчи чак до капије но до пола па се врати, пре оне иравдиље гато је отрчала до белеге, али на њега после сви скоче те му буде вигае срамоте, но хвале што је стигао пре. Неки опет не чека да ја рекнем три, но потрчи пре, те се и он мало обрука. Моје је сада да ћутим. Ја нити кога хвалим, нити коме шта замерам. Моје је: да трче, а ко ће како, ко ће пре, ко после, шта говоре они , — то се мене не тиче нигата! Они што пре стигну ка би мало волели. да их похвалим; и чисто ич чудно гато ја ћутим. Они гато остану, ка изгледју гата ли ћу ја да им рекнем за то, гато нису били јунаци. Но ја, за сада, ћутим. И треба да ћутим , јер друга деца чине гато треба, (па и вигае нешто). .. Е, ајде сад, полако да идете, лепо као велики људи, и разговарајте се полако! .. . По авлији, тако, док се не одморе од трчања! Онда: ајдете у школу! Из-