Просветни гласник

Ј 4

И 3 ИСТОРИЈЕ МАТЕМАТИКЕ

омиљеног проФесора г. Др. Ј. Панчића. — Ја сам и сувише мален да хвалим његова дела, а он нам је и сувише близак, да би се то могло овде

учинити не врађајући његову скромност. Поклонимо се дакле само, Господо, његовоме раду и сљедујмо његовоме примеру.

ИЗ ИСТОРИЈЕ ЈТ исменос Ако бисмо хтели да тражимо прве иочетке бројног бележења, морали бисмо узалудно и некорисно лутати но мрачним кутовима човечанске исто1 ије умнога развитка. Историја врло мало зна о добу, из кога није ништа остало прибележено. Факта, и ако их имаде, мрачна су и неразумљива; иеторик се ослања више на претпоставке и нагађања. Морамо оставити на страну оне народе и она доба, кад су се мисли и усполене на извесне ствари и догађаје бележили телима, ликовима и неодређеним зпацима; морамо оставити оно доба чворова, јероглиФа, клинастих писмена и руна, на се зауставити на светлије доба иеторије, кад се ум човечи високо винуо над дивљаштвом , кад су се науке почеле летом развијати, и кад је општа писменоет била већ толико развијена , да су се научне мисли и истине могле лако и разумљиво бележити и предавати потомству. Па баш и кад би била шшата писменост, с којом су се у сгаро доба историје бележили бројни и рачунски облици, опет не би било велике интересантности, да се око ње задржавамо. Интересантније је , да видимо почетак данашње рачунске писмености и почетак употребе оних знакова, што се данас употребљују у математици. Внати постанак ове писменоети и ових знакова, није од мале важности. Њихова усавргаица учинила је у многоме и уеавршицу саме науке. Анализа има да благодари само употреби рачунских знакова за свој брзи и изванредни развитак. Брза представа и шематичка комбинација, која је црегала у лаку и сигурну трансФормацију (преобраћање) односа између појединих количина, елужи као кључ аналитичким операцијама. Нигда не би обичан језик дозволио оне непосредне дедукције, ни оне чисте и јасне појмове поступних трансФор-

МАТЕМАТИ^Е и 8наци мација, које се врпте данашњом рачунском пиеменошћу. Рачуну је потребовао његов сопствени језик и његова писменост , па да се развије, и да буде с оном коригаћу примењен у науци, с каквом је данас. Мећу људима, који се по потреби, или склопосги, или по занату, посведиевно занимају Формулама и математичном анализом, врло их је мало, који знају први почетак и порекло оне пис 'ености и знакова, гато их непрестано употребљују, и гато им служе, да могу редом означавати различне оиерације рачунске; мало их је, који знају, у којој су епоси пронађени ови зиаци, кад су и како употребљени у науци. За човека, који се бави науком не из интереса или заната, него : Ј арад саме науке, врло је нотребно, да зна развитак науке, да зна унраво узроке, са којих се наука могла рдзвити до овог ступња, на коме је сада видимо. Порекло данагање рачунске пиемености није скривено у мрачна времена, као што је обично писање. Оно се датира у доцнијем добу човечанске историје, те се о њечу и може говорити с већом прецизношћу и сигурпогаћу. Све, докле Арапи (Маври) не дођоше у ПГнанију, па јога н мпого доцније, у Јевропи се није знало за ове знаке, цифре, с којима се данас служимо. Јога од времена оних великих грчких математичара, Питагоре, Јевклида, Аполонија и Архимеда , па све до дванаестог г.ека, служила се Јевропа старим „римским цифрама", које беху врло неудесне и незгр.шне за брзо и лако рачунање. С раширеним рукама примљене су у то доба „араиске цифре" , и њихова се употреба брзо распрострла. А ми се јога и данас њима служимо. Арапи, који су са својол образованошћу били далеко одмакли пред Јевропљанима, поред осталих егзактннх наука, јако су неговали и математику