Просветни гласник

52

небо у години 1881

тако да његова средња гуетина износи 130 хиљадитих делова земљине густине или седам иута је мања од густине земљине. Маса му је дакле лака као дрво. Он би на нашем мору пливао као каква гомила дрва. Онолика спљоштеност Оатурнове кугле доказује, да се он с врло великом брзином окреће око своје осе, јер се и он као и земља окреће око осе. Опажања чињена у том смислу слажу се потпуно с том теоријском поставком, јер се нашло, да се Сатурно окрене око своје осе један пут за 10 сати, 14 минута и 24 секунде. Дакле Сатурнов дан је краћи и од половине нашег дана, а година му је скоро тридесет пута дужа од наше. Из тога сљедује да календар сатурнових становника (ако их у опште има) броји огроман број, 25.217 дана на годину. Зна се, да годишња времена на земљи постају отуда, што је оса земљина нагнута спрам управне на раван еклиптике за 237 г степена. И Сатурнова је оса нагнута и то за 25° и 42 1 , дакле сатурново нагнуће се врло мало разликује од земљиног. Одавде се може закључити, да се годишња времена на том удаљеном свету — од којих свако траје дуже од седам година — * врло мало разликују од наших годишњих времена, што се тиче контраста између зиме и лета. За количину топлоте и светлоети коју добија Оатурно од сунца, налазимо ову размеру: Пошто је Сатурно скоро 10 нута даљи од сунца но ми, то се са Сатурна сунце види скоро 10 пута мање у пречнику, дакле 90 пута мање по површини, те онда наравно добија и 90 пута слабију топлоту и светлост. Из овога се види да би на Сатурну били сасвим други услови за живот, пошто би и лета и зиме биле 90 пута хладније но код нас. До еад још нисмо ништа споменули о једној врло важној особини, којом се одликује Сатурно међу свима осталим планетама у сунчаном систему. Еад гледамо Сатурна голим оком, видећемо га обично , као сваку другу звезду; но ако га погледамо кроз дурбин који бар 50 пута увеличава, ми га нећемо видети сасвпм округлог, него издуженог на једну или другу страну према томе кад га гледамо. То долази отуда, гато је Сатурно омотан једним светлим и широким прстеном, који нам из-

гледа ове године косо положен, јер је Сатурно сад заузео такав положај према нама. Пошто прстен омотава планету са свију страна, то га ми никад не видимо целог, јер му један део увек заклони сама планета и њена сенка која пада на прстен. Сам овај прстен није једноставан, него је подељен на двоје и та подела није у средини него ближе спољашњем ободу. Доцније је одвојен још један, трећи прстен. Мећу тим кад се прстен гледа кроз врло велике дурбине. онда та подела иде још и даље, тако да се таквих концентричких прстенова може набројати неколико. Цео прстен од унутрашњег до спољашњег обода има на 60 до 70 километара у ширини. Кад је Галилео први пут управио свој дурбин на Сатурна, беше се јако изненадио. То је било у лето 1610 године. Тај његов дурбин није био довољно јак, да му тачно покаже облик прстена, зато је он мислио да су то два светла додатка са обе стране планете. „Изгледају, вели он, као два служитеља који иомажу старом Сатурну, да се креће по свом путу и увек су поред њега." Зато он назва Сатурна именом „Тпсогр". Услед разног слагања кретања Сатурновог и земљиног, сваких 15 година тај прстен добије такав положај, да изгледа као права линија. Тако је изгледао Сатурнов прстен године 1878, а и у оно доба кад га је Галилео открио, т. ј. 1612 год. Галилео је приметио, како се тај прстен (за њега две звезде), смањивао па најзад га и нестаде. Узалуд је славни астроном тражио томе узрока, па најзад је почео да мисли, да се преварио у својим ранијим посматрањима и да није могао ништа видети, те зато престаде да га даље посматра. „Сатурно је прождерао св >ју децу," говорио је он тешећи се. Мећу тим он је живео још 30 година, те је имао прилике да се поново увери о свом првом посматрању. Прави облик Сатурновог прстена открио је Хигенс у својим посматрањима у годинама од 1656 до 1659 са телескопом од 7 метара, који је он сам конструјисао. Први пут је тај претен раздвојио на двоје енглески астроном Бол (Ва11) 1665 и Д. Касина у Паризу 1675. Унутрашњи прстен јебељии светлији од спољашњег. Године 1850 аме| рички астроном Вонд оделио је још и трећи прстен.