Просветни гласник

864 НОВА МЕТЕ ОРОЛОГИЈА

на које се могу насловити истраживања и које нам сводоче да ова беспрекидна и замршена борба елемената није без икаквога правила и закона. Они редовни ветрови који дувају с истока иут запада и којих је постојанство било узрок толикога страхован>а Колумбових другара, забринутих за свој повратак, јесу већ један од оних појава у којима излази на видик нравилна игра једне врсте узрока и последица, која је испитивању приступачна. Придајмо к овима редовним њима супротне редовне ветрове, који се у иротивном прпвцу крећу кроз горње ваздушне регионе, као што то доказује кретање облака и као што су се о томе собом уверили путници који су се пели на вис Тенери® — па нам неће осгати ни мало сумње о томе, да има један ток ветрова који се управља по неким простим, нама данас непознатим законима. и да ћемо те законе једног дана изнаћи и познати. Већ има два века, какоје Халеј назначио опште узроке оне атмос®ерске циркулације : е једне стране је деловање сунчане топлоте, које ширењем ваздуха над екватором производи беснрекидно наизменично струјање од екватора к полима, и отуда к екватору; с друге стране обртање земље које скреће на запад струје од пола, а на исток струје од екватора. Овс екретање ветарних струја које се може узети као видљив знак обртања земљинога, јесте последица неједнакоети апсолутне покретне брзине на различитим ширинама. Тачка под екватором креће се пут истока с брзином од 1666 километара у сату ; тачка пак на гаездесетоме етупњу ншрине (у Петербургу) креће се еамо са 830 километара. Отуда излази, да ваздух полазећи са пола иде брзином у неку руку слабом, тога ради заостаје, и скреће на запад, докле онај који дува е екватора према поларним круговима увек је брже етигао, и он за то екреће на исток. Таким начином посгају редовни западни и источни ветрови. Али како ее под уиливом тропског сунца образују ова два система ветрова који један врх дугога тамо и овамо редовно дувају? Халејева теорија разлаже, да екваторова зона, загрејана сунцем, врши улогу нространога огњишта, на коме се без престанка у ваздух дижу стубови разређенога ваздуха који се у горњим пределима разлива

И_ ПРЕДСКАЗИВАВЕ ВРЕМЕНА пут јужнога и ееверног пола. То бива онако као гато у димњаку иромаја вуче оздо на вигае масе ваздуха који се око ватре нагомилава и загрева. Зна се и то, да кад се отворе врата међу собом хладном и угрејаном, одмах наетану два правца ваздуганога струјања, јер се на дну пламен свеће повија сирам загрејане а на врху спрам хладне собе. Ово искуство може себи сваки дан начинити ко год хоће, а оно у маломе показује шта онамо бива у огромноме. Али опет остаје тамно питање : како то. да на еамом екватору нико није опазио то иењање ваздуха озго на више, о коме се говори као о ствари тако простој и несумњивој ? Тари је предлагао, да се изуче етрује које иду оздо на више иомоћу нарочитих справа налик на оне застанице које се мећу на катарке; Феј је тим иоводом напоменуо, да би знаци на лађама морали одавно посматраоцнма путницима открити тај појав, кад би он постојао. Ваиста се не да потиуно објаснити поменуто екватореко пењање ваздуха, и докле ее оно не објаени тачним посматрањем, изгледа да је разложнпје приетати уз Феја, који тврди да су редовне струје постале од издизања горњих слојева ваздуха, што само сосом следује из Факта, да врућина доње слојеве рашири и надме, па да они иосле, тим самим, горње слојеве потискују. Овим локалним надилањем ваздушних приземних слојева поремећена равнотетежа ироизводи етрујање ваздуха према хладнијим пределима; али кад у те хладније пределе дође вигаак екваторског ваздуха, у њима се опет тим узроком поремети равнотежа, и њихови доњи слојеви упуте се противвим иравцем, према екватору. За то чеето, као гато је опазио метеоролог Л. Тејсеран де Бор, барометар пада у исти мах кад температура расте, и онда ветар полази с најхладнијега на најтоплије место. Овај се појав најбоље види и најбоље да посматрати на ветровима у Шпанији. Но објасннли их ми овако или онако, редовне струје на северозапад и североисток постоје. Њих не треба од природе очекивати у толикој тачности колика се нриписује теоријом; њихов ток пада јога под уплив разних помесних прилика особито у близини обала, а зона екваторске мирноће, у којој ее ове струје не осећају, премегата се и шири или