Просветни гласник

криловље

в е б а с н е

293

да ти трчшп", рећи ће дрозд, „али ипак све најед' ном месту — у прозору стојиш."

Кад човекпогледана рад некога, ч исто би рекао да нема ни дан ни ноћ одмора; трудисе иизпетних ;к ила з апиње, асве на једном месту стоји као веверица у господском прозору. 99. Омадач и змија Узалуд се не говори, да „зна и ђаво шта је право." Ево примера за то. Змија с човеком опадачем препираше се у наклу, и подпгоше читаву грају — које старнји од њих двоје, и ко треба да предњачн? А у пакду, као што је познато , онај нма части који је свом ближњем учинио више пакости. Опадач се хваљаше својим језиком, а змија својом жаоком : и готово, змија беше претекла опадача. Но ђаво видећи неправду коју је змија хтеда нанети опадачу, отера је натраг, и да првепство оиадачу: , Истина, ја при- , знајем твоје заслуге," рећи ће ђаво змији „ади првенство морам уступитн опадачу: ти си зла и опасна кад си близу; но можеш ли ти ујести кад си далеко — као зао језик опадача, од кога се нико не може спасти, иа ма се он находио иза брда и нза мора? Дакле, он је од тебе опаснији; њему подај првенство, а ти нузи за њим, и буди у будуће скромнија." Од тог доба, опадач има више части у паклу од змије. 100. Славујц Некакав љубитељ тица нахвата у пролеће по шумама славуја, па их разреди по кавезима, н они почеше невати. До душе, њима би много пријатннје било ио шумама лететн, н тамо своје песме певати; јер кад је когод у апсу, зар му је до песме?! Но шта да раде, хтели пе хтедн, морали су певати — који од жалости, који од муке н туге. Но један славуј највише туговаше, јер од своје женке раздвојен бејаше. Са сузннм очима нз кавеза у поље посматраше, дан ноћ кукавац јадикује. Најзад овако иочне размишљати: „Тугом и жалошћу здо не откдоних ; у бедн слабомоћан н безуман нлаче, а паметан тражи средетва, да се певоље онрости. И мени се чинн да ћу се тамнице оироститн, јер ми нисмо за то надовљени да будемо поједепн; цаш домаћин, како мн се чини, радо наше несме слуша. Ако му, дакле, мојим гласом н песмом по нољн учццим, он ће ме зато наградитн, и из кавеза пуститп." Тако је мислио наш певач, и својом умидном песмом у сутон домаћина веседцо н јутрење сунчеве зраке мплнм гдасом иредусретао.

Но чнм се све свршило? Својнм лепим певањем он је само своју несрећу увећао. Оне славује којн су рђаво певали, домаћин из кавеза у шуму пусти; а нашег јадног славуја што је лепше певао, домаћин је нажљивије у кавезу чувао. 101. Маче и чворак Некакав човек нмаднјаше једног чворка, којн беше рђав певач; али је био добар философ . Мој тц се чворак удружи и онрнјатељи с мачетом. Маче беше учтиво и мирно. Једног дана не добије ништа за јело и онако замишљено и гдађу измучено, луташе тамо — амо, и смирено репом машући — тужно маукаше. Наш ФидосоФ -чворак, почне маче учити, и овако му ирнднковатн : „Пријатељу мој ! како видим, ти си и сувише црост; јер без нужде трннш глад и пост. Зар не видиш, да ти под носом у кавезу виси штигдиц ? Еаква ти је нужда да гладујеш! На то ће маче рећи: „Како то могу учинити ? Биће ме стид и срамота од савести." — „Боже мој, како ти мало познајеш свет ! Веруј ми, да је то право бупцање. Само слабе душе живе у тој предрасудн, а за велнке умове, то су иразне шале ! Ко је на свету јачи, тај може радити шта хоће. Могу ти за то навестн хиљаду нрнмера." И философ отпоче своје мудровање по свом начину изводити и мачету лекцнју предаватн. Гладном мачету ова се лекција веома донаде, штиглица нз кавеза извуче и поједе; алн глад није могло утолити. Другу лекцију маче је с већом пажњом слушадо, на ће најзад рећи чворку : „Хвала ти, мој мнлн куме ! ти си ме иамети научио. 1 ' За тим је кавез развалидо, и свога учитеља иоједо.

К о у ч и д р у г о г а н а з л о , нексенада, даћеињему— кадтад — злона главу д о ћ н. 102. Орао и ичола Орао угледа ичелу како се око цвета трудн и мед ирикуиља, наће јој гордо и с нрезрењем рећи : „Јаднице моја! како ми ти нзгледаш жадосна и ннштавна са тим твојим радом ! Бас има па хиљаде у кошници, I) цело лето градите саће. Па ко ће после познати шта сн ти радила и око чега се труднла ? Ја донсга не разумем шта те руководи, да цео век радиш, кад најзад мораш умрети и нећеш оставнтн никаквог трага од твога рада !... Каква грдпа разлнка између мене н тебе! Кад се ја извијем под облаке, свуда страх овлада: тице не смеју лететп, нити се од земље подигнути ; чобани не дремљу код