Просветни гласник

ДА ЛИ 11 НА ДГУГИМ ЦЛАНЕТАМА ИМА СЈЈКТА

505

више светлости ио што он њојаи шаље. А шта да речемо за гиганског Јуиитера и њогове сателите? Колико они шаљу светлости њему, а колико ли он њима! Дакле пре се може рећи да су планете створене да светле скојим сателитима. Но баш да узмемо да су сателити створени само ради тога да светле ноћу својим планетама, онда би требало да планете имају у толико више својих сателита у колико су даље од Сунца, а то није у ствари ; јер најдаља планета у сунчаном систему — Неитун - има само једног пратиоца, а много ближи Сунцу Сатурн има 8 пратилаца. Исго тако требало би да планета има у толико више пратилаца у колико јој је површина већа, а и то не постоји ; јер највећа планета — Јупитер — има само 4 сат&лита, а много мањи, Уран, има их 8, или, најиосле, као што вели Огист Конт: најбоље би било, кад би сателити'ио сву ноћ светлили својим нланетама А. то би могло да буде кад би свака планета имала ио 2 пратиоца тако размештепа да један изиђе кад други зађе, а то би опет тако могло бити кад би се обадва кретала по истој путањи и увек на удаљењу за 180° један од другога. А нитоније. Дакле цељ, која је по мишљењу Фнналиста одређена сателитима, није постигнута. Према свему овоме ни Месец ни остали сателити иису створени искључиво за то да служе као ноћна светлила својим нланетама, него су и они, као и све планете, потчињени встим општим законима васељенским и једно другом узајамно морају да чине неке услуге, како сателити својим планетама тако и планете својим сателитима. И ка<| што тврдимо, да може бити света и на осталим планетама, тако исто кажемо да га може бити и на Месецу и другим сателитпма. Истина, телескоиом чињена посматрања на Месецу показују као да нема ништа живо на њему, но да је све пусто и мртво. Али та посматрања не доказују деФинитивно да на Месецу никако дојиста нема становника. Телескопом се не види да их има ; али то није довољно те да се изведе закључак: на Месецу нема становника. Истина је да се не примећује да на месецу има каке течности, као што су наша мора и остале воде, нити се примећује око њега кака атмосФера. Рецимо баш, да је и у ствари тако као што нам се показује, — то опет не доказује да на Месецу нема нигде становника. Јер са Земље се не види сав Месец, но само она половина његова која је нама окренута. Друга половина, која није нама окренута, са свим је заклоњена ; ту не можемо да посматрамо н за то нам је она иотпуно непозната. Ми ништа не знамо како је на њој; за то не смемо тврдити да и тамо нема живог створа, нити пак да је и тамо све

пусто и мртво. На тој полутини може бити да има каких мора, која су просекла и излокала континенте н учинила их плодним. На тој полутини можда има планина обраслих густом шумом; туде су може бити животиње пашле себи склониште и услосе за живот. На тој полутини може бити живи човечанство , развија се и цвета, а ми о томе ништа не знамо. Па и на оно што се телескопом и опитима приметило : да на Месецу нема никаквих течности, као: наша мора, нити каке атмосФере око њега, не смемо се ослонити. Јер, према врло малим димензијама Месеца спрам димензија наше Земље, веронатно је да је и висина атмосФере око Месеца врло мала, тако, да заузпма само долине и ниске равнице , а не допире до висова планпнских; те је стогатешко и приметити је и испитатије. Потпуно тачног одговора за сад се не може дати на питање : да ли на Месецу има становника. Може се тврдити и да их има и да их нема. Више разлога нма да се усвоји мњење да на месецу и осталим сателитима има света. Усвојив то, ми никако не одричемо користи које чине сателити својим планетама. Тако у погледу небеске механике Месец је користан пратилац земљин зарад њеног осцилаторног кретања. У погледу жнвота наше Земље као звезде корисан је Месец за метеорологију. У погледу становника наше Земље, Месец је користан што светли ноћу и што унливише на развитак бића, биљака и животиња. Исто тако и наша Земља чини услуге свом сателиту Месецу ; а што ми не знамо, каке му услуге чини, долази отуда што незнамо посигурно како је на Месецу. Да рекнемо штогод и о оним небеским телима, на којима, изгледа, не може да буде становника, и чије само козмичко стање не одговара Феноменима живота. То су тако-зване репате звезде или комете. Оне су задавале велики страх, а задају га и сада , нростим људима, који мисле да ће свакад после појавекакве репатице наступити куга, рат, глад илн друга кака несрећа. 0 пореклу ових небеских тела, њиној нрироди и улози у сунчаном спстему, ми ништа незнамо. Оне репатице, као неки тајанствени госги, лутају ио васељенском нросшру од једног света до другог; не знају за удаљење своје од осталих светова , нити за границе небеских држава, већ нагло јуре но васељенском простору. Неке од њих прођу близу поред нас, доснеју у сФеру нривлачења сунчевог, те их Сунце себи цривуче; друге опет, као неки гигански хериоптерп, кад отворе своја снажна крила, ослободе се веза које су их везивале и отисну се у дубиие васељене. Па ко су оне и шта су оне ? Наука још није дотле достигла да испнта и сазна природу ових небеских тела. Да нагађамо, без научног основа, није вредно. 64